Sajber bezbednost, Schneider Electric i povratak trčanju: Jelena Marjanović otkriva svoju formulu uspeha

Sport je prati gotovo čitavog života. Pre košarke bavila se atletikom, a tokom srednje škole i studija, prošla je kroz mlađe kategorije ŽKK Vojvodina sa kojim je osvajala medalje, a za koji je kasnije igrala i profesionalno, kao i ŽKK Beočin. Zbog brojnih obaveza koje su doneli karijera, majčinstvo i pisanje doktorata, trčanje je jedno vreme bilo u drugom planu, ali mu se prošle godine ponovo posvetila. Rezultat tog povratka stigao je na Schneider Electric Subotica Business Run događaju, gde je osvojila drugo mesto u ženskoj konkurenciji.

Na Schneider Electric Subotica Business Run trci osvojili ste drugo mesto u ženskoj konkurenciji. Da li ste takav rezultat očekivali?

Na trku sam došla motivisana i želela sam da dam sve od sebe, ali nisam želela da sebi stvaram dodatni pritisak razmišljanjem o plasmanu. Najvažnije mi je bilo da dobro istrčim, uživam u atmosferi i predstavljam svoj tim na najbolji način. Kada sam saznala da sam osvojila drugo mesto, bila sam veoma ponosna. Taj rezultat mi je pokazao da se kontinuitet isplati, čak i kada zbog poslovnih i porodičnih obaveza ne možete svaki trening da sprovedete baš onako kako ste zamislili.

Trčanje je, zapravo, deo vašeg života još od detinjstva?

Jeste. Pre košarke bavila sam se atletikom, tako da su mi trčanje, staza i treninzi poznati odmalena. Kasnije je košarka postala moj primarni sport. Tokom srednje škole i fakulteta profesionalno sam igrala za ŽKK Vojvodinu i ŽKK Beočin, što me je naučilo disciplini, organizaciji vremena, timskom radu i istrajnosti.

Trčanje se kasnije pojavljivalo u različitim fazama mog života, ali je ovaj poslednji, ozbiljniji talas počeo prošle godine. Mislim da se sportu nikada ne vraćamo kao ista osoba. Ovoga puta trčim sa više zrelosti, bolje poznajem svoje telo i i više uživam u procesu nego što jurim rezultat.

Zašto ste napravili dužu pauzu i šta vas je podstaklo da se prošle godine ponovo aktivirate?

U jednom trenutku prioriteti su se jednostavno promenili. Gradila sam karijeru, postala majka, a veliki deo energije i slobodnog vremena bio je usmeren na doktorat, koji sam završila 2024. godine. To je bio dug i zahtevan proces koji je tražio mnogo koncentracije i rada van redovnog radnog vremena.

Kada je doktorat završen, osetila sam potrebu da ponovo napravim prostor za fizičku aktivnost, ne samo zbog forme već i zbog osećaja koji imam posle treninga. Trčanje mi je bilo prirodan izbor jer ga poznajem i jer se relativno lako uklapa u svakodnevicu. Potrebne su vam patike, malo vremena i odluka da izađete napolje.

Radite na veoma odgovornoj poziciji u oblasti sajber bezbednosti. Kako trčanje utiče na vaš poslovni dan?

Posao u sajber bezbednosti zahteva stalnu koncentraciju, analitičko razmišljanje i spremnost da reagujete na složene situacije. Trčanje mi pomaže da napravim mentalni odmak, raščistim misli i vratim se obavezama sa više energije. Fizička aktivnost mi pomaže i da bolje upravljam stresom, što je dragoceno u svakoj profesiji, a posebno u oblastima koje se brzo menjaju i nose veliku odgovornost.

Majka ste jednog dečaka. Šta trčanje donosi zaposlenim majkama, kojima često nedostaje vremena samo za sebe?

Majke neretko prvo brinu o potrebama svih drugih, dok svoje ostavljaju za kraj. Trčanje mi omogućava da deo vremena sačuvam za sebe, a da zbog toga ne osećam krivicu. Kada završim trening, imam više energije, a to se prenosi i na porodicu i na posao.

Važno je da fizičku aktivnost ne doživljavamo kao još jednu stavku na listi obaveza. To je ulaganje u zdravlje i način da se vratimo sebi. Ne mora svaki trening biti dug, brz ili savršen. Nekada je i dvadeset ili trideset minuta sasvim dovoljno da promeni tok celog dana.

Kako uspevate da uskladite posao, roditeljstvo i treninge?

Ne postoji savršena formula i nisu sve nedelje iste. Trudim se da trening unapred pronađe mesto u rasporedu, kao što bih ga pronašla za svaki drugi važan sastanak ili obavezu. Naravno, dešava se da plan moram da promenim, skratim trening ili ga pomerim za drugi dan. Najvažnije je da zbog jednog propuštenog treninga ne odustanemo od čitave rutine. Ako danas imam samo pola sata, iskoristiću tih pola sata. Takođe, optimizacija je vrlo često neophodna, gde koristim vreme kada je dete na svojim dodatnim aktivnostima da odradim trening, čime zadržavam dovoljno vremena za ono što mi je najbitnije, a to je porodica.

Koliko događaji poput Serbia Business Run-a mogu da podstaknu zaposlene koji se inače ne bave sportom da se pokrenu?

Njihova velika vrednost je u tome što trčanje približavaju ljudima koji možda nikada ne bi samostalno prijavili klasičnu trku. Ovde dolazite sa kolegama, deo ste tima i imate podršku ljudi sa kojima svakodnevno radite. To smanjuje nelagodu koju početnici često osećaju.

Staza je duga pet kilometara i može da se istrči ili prehoda, tako da događaj nije rezervisan samo za iskusne trkače. Svako može da postavi svoj cilj – nekome je to rezultat, nekome prvi istrčani kilometar, a nekome da sa kolegama stigne do cilja.

Schneider Electric je već nekoliko godina generalni sponzor Serbia Business Run serije. Kako vi, kao zaposlena i učesnica, doživljavate tu podršku?

Važno mi je kada kompanija vrednosti o kojima govori primenjuje i unutar svoje zajednice. Podrška ovakvom događaju je podsticaj zaposlenima da budu aktivni, povežu se i urade nešto dobro za svoje zdravlje. Na trci se posebno vidi timski duh. Kolege se zajedno pripremaju, bodre jedni druge i dele iskustvo koje nije vezano za sastanke, projekte i rokove. Takvi trenuci dodatno povezuju ljude, a energija sa staze kasnije se prenosi i na radno okruženje. Ove godine imamo i dodatnu motivaciju – naše trke pomažu da se sponzorišu i trke za decu, što je veoma važno u vreme kada se deca sve manje kreću.

Da li je iskustvo profesionalnog sporta uticalo na način na koji danas pristupate karijeri?

Mnogo toga što sam naučila kroz sport primenjujem i danas. Profesionalni sport me je naučio da jedna greška ne određuje krajnji rezultat. U košarci jedan promašen šut ne znači izgubljenu utakmicu, a nemate ni luksuz da dugo razmišljate o njemu, jer vas već čeka sledeća odbrana i napad. Naučite da prihvatite grešku, izvučete pouku i brzo preusmerite fokus na ono što sledi. Ta sposobnost da se oporavite, zadržite samopouzdanje i nastavite dalje mnogo mi pomaže i danas, kako u poslu, tako i u životu.

Košarka me je naučila i šta znači biti deo tima. U kolektivnom sportu se i pobede i porazi dele sa saigračima. Kada neko napravi grešku, fokus nije na traženju krivca, već na tome kako da se tim prilagodi i zajedno nastavi dalje. Najbolji timovi nisu oni koji ne greše, već oni koji imaju poverenje jednih u druge i umeju da reaguju kao celina kada stvari ne idu po planu. Taj princip i danas smatram ključnim u profesionalnom okruženju, posebno u razvoju softvera i sajber bezbednosti, gde su saradnja i međusobna podrška od presudnog značaja.

Šta biste preporučili ženama koje žele da počnu da trče, ali misle da nisu dovoljno spremne ili da nemaju vremena?

Prvi savet je da ne čekaju idealan trenutak, jer on verovatno neće doći. Počnite od onoga što danas možete: brže hodanje, kombinacija nekoliko minuta hodanja i laganog trčanja ili kratak izlazak u kraju. Cilj prvih treninga nije brzina, već stvaranje navike.

Drugo, nemojte se porediti sa ljudima koji već godinama trče. Svako ima drugačiju polaznu tačku, obaveze i tempo napretka. Pratite sopstveni osećaj i postepeno povećavajte opterećenje.

Treće, pronađite podršku. To može biti prijateljica, koleginica, trkačka grupa ili zajednički cilj poput Business Run trke. Mnogo je lakše ostati istrajan kada znate da vas neko čeka na treningu ili da zajedno izlazite na start. Čak i ako volite da to vreme bude isključivo rezervisano za vas, dobra muzika može da vam olakša trening ili pomogne da dostignete bolje rezultate.

Ako moja priča podstakne makar jednu ženu da obuje patike i izdvoji malo vremena za sebe, to će za mene imati posebnu vrednost.