Uradila sam DNK test u 61. godini i saznala ko mi je pravi otac: Majka me je ceo život lagala

Hili je pomoću DNK testa otkrila da je njen biološki otac bio čovek kojeg je poznavala još iz detinjstva i koji je sa njenom majkom imao aferu. Ipak, najemotivniji deo potrage usledio je kada je saznala da ima polusestre, od kojih je jedna bila živa i čekala je u Holandiji. Hili danas ima 63 godine, a njenu ispovest datu magazinu “People” prenosimo u celosti.

“Sestre su me zadirkivale, jer sam izgledala drugačije”

Dok sam odrastala, sestre su me zadirkivale jer sam izgledala drugačije. One su imale tamnu kosu i oči, dok sam ja bila plava, sa plavim očima.

“Samo ličim na mamu”, govorila sam sležući ramenima.

Rođena sam u Holandiji, kao četvrto od sedmoro dece, a porodica se 1979. godine preselila na Novi Zeland, kad sam imala 16 godina. Moj tata Pit bio je monter i zavarivač, dok je mama Ri brinula o nama deci. U našem domu uvek je bilo mnogo posla i gužve, ali i ljubavi.

Sa 20 godina upoznala sam Dejvida, električara koji je tada imao 22 godine. Dve godine kasnije, 1985, venčali smo se. Dobili smo troje dece – Danijela, Rejčel i Džošuu. Kad sam imala 28 godina, nakon što sam dobila prolaps, morala sam da se podvrgnem histerektomiji. Porodica je tada uradila analize krvi kako bi se utvrdilo da li bi, u slučaju potrebe, neko od njih mogao da mi da krv. Tada je medicinska sestra ušla u moju sobu vidno zbunjena.

“Hili, tvoja krvna grupa nije kompatibilna ni sa jednim od tvojih roditelja”, rekla je nežno. “Ili ti majka ili otac nisu biološki roditelji.”

Bila sam šokirana. Pitala sam roditelje o tome, ali su odbili da razgovaraju sa mnom. Pošto nisam ličila na tatu, pretpostavila sam da je mama imala aferu. Pokušala sam da nastavim sa životom, ali pitanja nikada nisu nestala.

Moja deca su odrasla, a 2021. godine mama je umrla, odnevši svoju tajnu sa sobom u grob.

DNK test otkrio je porodičnu tajnu

Za Božić mi je Danijelova supruga Suzi poklonila DNK test. Ipak, bila mi je potrebna skoro godina da skupim hrabrost i uradim ga. Kada su stigli rezultati, među stotinama DNK podudaranja pojavila su se imena ljudi iz Holandije.

“Nemam pojma odakle da počnem”, rekla sam Dejvidu.

Srećom, on i Džošua odmah su se bacili na potragu za mojom prošlošću. Pregledali su dokumentaciju, objavljivali informacije na internetu, pa čak angažovali i privatnog detektiva u Holandiji. Konačno, 14. avgusta 2024. godine, kada sam imala 61 godinu, saznala sam identitet svog biološkog oca. Zvao se Marijus i nije bio nikakav stranac. Bio je naš komšija! Nažalost, godinama ranije poginuo je u saobraćajnoj nesreći.

“Nikada neću imati priliku da ga upoznam kao oca”, jecala sam pred Dejvidom.

DNK test otkrio mi je i da imam polusestre u Holandiji. Ispostavilo se da su bile dve. Jedna od njih, Suzana, nedavno je preminula od raka pluća, u 73. godini. Druga, Lia, tada je imala 71 godinu i još je bila živa.

Satima sam gledala njen broj telefona pre nego što sam skupila hrabrost da je pozovem. Kada se javila, srce mi je snažno lupalo.

“Ne poznaješ me”, rekla sam nervozno. “Ali mislim da si mi polusestra.”

Kada sam joj sve objasnila, nastala je tišina. Uznemirila sam se, pitajući se kako će reagovati, a onda je uzviknula:

“Tako mi je drago što si me pronašla!”

Ispričala mi je da su naše porodice nekada bile bliske, ali da se moja iznenada odselila, pre mog rođenja. Nikada nije razumela zašto se to dogodilo – sve do tog trenutka.

Od našeg prvog razgovora nismo mogle da prestanemo da pričamo. Ispostavilo se da smo se pronašle u trenutku kada je Liji bilo posebno potrebno društvo. Samo dve godine ranije izgubila je sestru Suzanu, a nekoliko nedelja pre mog poziva uginula joj je voljena kuja Liske. Nikada nije imala decu, živela je sama i borila se sa hroničnom opstruktivnom bolešću pluća (HOBP), zbog čega je svakodnevno koristila masku za kiseonik.

Kada je čula da imam troje dece i petoro unučadi, bila je presrećna.

“Oduvek sam želela decu”, rekla je uz osmeh. “Sada imam tvoju.”

Svakog dana, ponekad i dva puta dnevno, provodile smo sate razgovarajući preko Fejstajma. Smejale smo se, dovršavale jedna drugoj rečenice i čudile se koliko smo slične.

“Vi ste kao dve devojčice koje su se konačno pronašle”, šalio se Dejvid.

Jednog dana Lia mi je pokazala nešto neverovatno.

“Pronašla sam tvoju sliku sa tatom”, rekla je.

Na fotografiji sam bila beba, u krilu Marijusa. Na poleđini je neko napisao moje ime – Hili.

“Oduvek sam se pitala ko je Hili”, rekla mi je. “A sada znam.”

Kad sam videla sebe na fotografiji sa svojim biološkim ocem, ostala sam bez daha.

Posle susreta nismo želele da se razdvojimo

Nakon šest meseci svakodnevnih razgovora više nisam mogla da čekam da upoznam Liu. U martu 2025. godine Dejvid i ja otputovali smo u Holandiju. Lia nas je čekala na aerodromu u invalidskim kolicima. Čim smo se ugledale, obe smo zaplakale i zagrlile se kao da se poznajemo celog života. Kad smo stigli kod nje kući, nasmejala sam se ugledavši svoje fotografije odštampane na njenom jastuku. Čak je nosila i medaljon u kojem je čuvala moju sliku. Pokušale smo da nadoknadimo sve godine koje smo propustile. Svaki dan bio je ispunjen uspomenama, obilazile smo sela, divile se vetrenjačama i igrale karte do kasno u noć.

Kad je došlo vreme za rastanak, nijedna od nas nije mogla da podnese pomisao da se razdvojimo. Zato smo se dogovorile da Lia poleti sa nama na Novi Zeland. Brinule smo zbog njenog zdravstvenog stanja, ali je uspela da izdrži putovanje.

Na aerodromu u Krajstčerču čekala nas je moja porodica, obučena u jarko narandžasto – boju Holandije. U rukama su držali veliki transparent na kojem je pisalo: “DOBRO DOŠLA, LIA!”

“Tako je lepo što smo te upoznali, tetka Lia!”, povikali su Danijel, koji je tada imao 39 godina, Rejčel (38) i Džošua (36), dok su je grlili.

“Nikada me niko nije zvao tetka”, zaplakala je.

Gledati kako Lia postaje deo naše porodice bilo je neizmerno radosno. Posebno je volela da mi govori koliko je podsećam na našeg oca.

“Hodaš kao on, pričaš kao on i jednako si neuredna!”, smejala se.

Dogodila se još jedna promena. Dok je u Holandiji zavisila od kiseonika i jedva hodala, na Novom Zelandu ga je retko koristila. Putovala je sa nama, učestvovala u porodičnim okupljanjima i naročito uživala u druženju sa mojim unucima.

Planirana poseta od šest nedelja produžila se na šest meseci. Ipak, onda se Lijino zdravstveno stanje iznenada pogoršalo.

“Imale smo samo 14 meseci zajedno”

Prošle godine 7. oktobra, ležeći u krevetu, Lia mi se nasmešila i stegla mi ruku.

“Volim te, Lia”, šapnula sam kroz suze.

Nekoliko sati kasnije, okružena svima nama, moja prelepa sestra preminula je u mom domu. Imala je 73 godine.

Njen gubitak slomio mi je srce. Njena nadgrobna ploča ovde u Krajstčerču biće isklesana od bazalta, sa rupom u sredini, koja će predstavljati prazninu koju je ostavila za sobom.

Provele smo samo 14 meseci zajedno, ali za to kratko vreme dobila sam mnogo više od odgovora na pitanja koja su me mučila celog života. Pronašla sam istinu o svom poreklu, voljenu sestru i predivnu najbolju prijateljicu.”

Pogledajte BONUS VIDEO: