Sara je sa 21 godinom rodila blizance, a onda je jedan sin dobio tešku dijagnozu

Sara i Marko Adamović danas odgajaju blizance Tadiju i Vukašina. Vukašin ima cerebralnu paralizu, a ranije mu je dijagnostikovan i Vestov sindrom, težak epileptički sindrom koji se javlja u najranijem uzrastu. Dok Tadija trči, sve više govori i pokušava da brata uključi u svaku igru, Vukašin uz podršku porodice i terapeuta, korak po korak, razvija svoje motoričke sposobnosti.

Blizanci stigli ranije nego što su očekivali

Sara i Marko saznali su da očekuju blizance tek na ulasku u peti mesec trudnoće. Vest ih je iznenadila, jer na prethodnim pregledima nije bilo naznaka da Sara nosi dve bebe.

– Nismo očekivali blizance i to je bio baš veliki šok – priseća se Sara.

Marku se, međutim, tom vešću ostvarila želja iz detinjstva.

– Ja sam još kao dete želeo blizance, ali ih u mojoj porodici nije bilo, pa nisam ni mislio da ću ih imati. Eto, ostvarilo mi se – govori Marko.

Trudnoća je, prema Sarinim rečima, u početku proticala uredno. Međutim, pred ulazak u sedmi mesec lekari su na redovnim kontrolama ustanovili da joj je krvni pritisak veoma visok i da ne uspevaju da ga stabilizuju.

Naredne tri nedelje provela je u Višegradskoj, pod nadzorom lekara. Kada su dečaci, kako navodi, počeli da pokazuju znake nedovoljnog snabdevanja kiseonikom, doneta je odluka da se porođaj obavi carskim rezom.

– Bila sam prva na redu tog jutra. Nisam stigla ni da razmišljam, ni da javim ljudima. Samo sam mami poslala poruku da sam otišla na porođaj. Posle toga se od mene nisu čuli naredna dva dana. Izgubila sam dosta krvi i nisam mogla da se probudim dan i po – svedoči Sara.

Po rođenju je, prema njenim rečima, Vukašin bio u stabilnijem stanju od brata, dok je Tadija imao ozbiljne probleme sa plućima.

– Vukašin je bio odličan, čak je i zaplakao na rođenju. Imao je kilogram i 850 grama. Tadiji se pluća gotovo nisu razvila i bilo je pitanje šta će biti sa njim. Srećom, kasnije su nam javili da je stanje stabilno – objašnjava Sara.

Prvi zagrljaj posle dva meseca

Posle porođaja usledila su dva meseca koja su Sari ostala u bolnom sećanju. Zbog tadašnjih epidemioloških pravila nije mogla da posećuje sinove, pa je kod kuće čekala vesti iz bolnice. Prvi put ih je videla i uzela u naručje tek tri dana pre otpusta.

– Dva meseca nisam mogla da ih vidim, niti da ih uzmem. Nosila sam mleko u Višegradsku svaki drugi dan. To mi je bio jedini način da osetim makar neku povezanost sa njima. Nisam želela da izlazim iz kuće. Bilo je užasno. Prvi put sam ih držala tek tri dana pred njihov izlazak – emotivno se priseća.

Dolazak dečaka kući doneo je radost, ali i nove brige. Obojica su tada imala oko tri i po kilograma, a Sara i Marko, tek na početku dvadesetih, učili su kako da brinu o dve prevremeno rođene bebe.

– Bilo je kao da nam je neko dao dve bebe odjednom i rekao: “Radite šta umete.” Prva četiri meseca smo se upoznavali. Ja skoro uopšte nisam spavala, stalno sam se plašila da li dišu, da li će prestati da dišu u snu. Oni su iz bolnice došli sa ustaljenim rasporedom hranjenja i spavanja, pa smo nastavili tu rutinu – opisuje Sara.

Tadija je, kaže, bio mirna beba, dok je Vukašin od početka tražio više pažnje. U tim prvim mesecima kod kuće nisu slutili da ih uskoro čekaju novi izazovi.

Prvi napadi i dijagnoza

Dečaci su imali nepunih sedam meseci kada je Sara, dok je bila sama sa njima kod kuće, prvi put primetila neobične pokrete kod Vukašina.

– Dobio je napade koji izgledaju kao da se dete uplašilo. To je jedan trzaj, prevrne očima nagore, podigne ručice i gotovo. Traje dve sekunde. Pozvala sam Marka, koji je bio na poslu, i rekla mu: “Marko, on ima napade.” Koga god sam pozvala, svi su govorili da se samo uplašio. Ali ne može dete da se trgne deset puta – priseća se Sara.

Markov brat odmah je došao i odvezao Saru i Vukašina u Tiršovu, gde su lekari prepoznali simptome Vestovog sindroma.

– Doktor je odmah znao šta je u pitanju. Ostali smo u bolnici, rađena mu je magnetna rezonanca i dodatni pregledi. Posle toga je još mesec dana imao napade. To je bio najjeziviji period našeg života – govori Sara.

Prema njenim rečima, Vukašin je primao antiepileptičku terapiju oko godinu i po dana. Roditelje je u tom periodu brinulo i to što je njegov razvoj tekao veoma sporo.

– Dok je bio na terapiji, gotovo da nije napredovao. Nije držao glavu, nije imao kontakt očima, nije radio ništa od onoga što smo očekivali. Kada je završio tu terapiju, krenuli smo praktično od nule. Kao sa tek rođenom bebom. Korak po korak, mravljim koracima, ali je najvažnije da je napredovao – objašnjava Sara.

Njeno svedočenje opisuje redosled događaja i porodično iskustvo, ali samo po sebi ne znači da je terapija bila uzrok sporijeg razvoja.

Obećanje koje Marku daje snagu

Dok je Sara sa Vukašinom boravila u bolnici, Marko je pokušavao da razume šta se događa. Kako priznaje, težinu situacije u potpunosti je shvatio tek kada je ponovo video sina.

– Dok je Sara bila sa njim u bolnici, mislim da nisam do kraja shvatao šta se dešava. Ali kada sam ga video uživo, po njihovom izlasku, to je bio jedan od najgorih trenutaka u mom životu. Plakao sam pola sata, možda sat. Baš sam se loše osećao – otvoreno govori Marko.

Tada je sebi dao obećanje kojeg se i danas drži.

– Rekao sam sebi da je to prvi put da sam tako plakao, a da će sledeći put biti kada Vukašin bude prohodao, seo ili propuzao. To mi je cilj i toga se držim – poručuje.

Vukašinu je sa tri godine dijagnostikovana i cerebralna paraliza. Sara kaže da još nije savladao mnoge motoričke veštine očekivane za njegov uzrast, ali da uz podršku i vežbe postepeno napreduje.

– Ima dobru kontrolu glave, može da se okreće sa leđa na stomak i obrnuto. Ima povišen tonus mišića, posebno u rukama, koje su mu ranije bile stalno zgrčene. Sada smo uspeli da to malo popravimo. Više ne drži šake stalno u pesnicama, počeo je da koristi ruke. Sve ide sporo, ali ide – opisuje majka.

Svakodnevica u ritmu terapija

Sara i Marko počeli su da vode dečake na fizikalnu terapiju kada su imali četiri meseca, zbog prevremenog rođenja. Tadija je vremenom znatno napredovao u motoričkom razvoju, dok je Vukašinu i dalje potrebna intenzivna rehabilitacija.

Uz fizikalnu terapiju, u njegov razvoj uključeni su logoped, psiholog i defektolog, a roditelji nastoje da mu obezbede i dodatne tretmane.

– Na fizikalnu ide tri dana nedeljno, a uključili smo i dodatnu terapiju. Počeli smo sa dva dana, pa prelazimo na tri, a plan je pet dana nedeljno. To će nas koštati oko 80.000 dinara mesečno, plus gorivo, jer nismo iz Beograda i moramo stalno da putujemo. Imamo preporuke i za druge tretmane i ustanove, pa pokušavamo da vidimo šta bi još moglo da mu pomogne – navodi Sara.

Izbor dodatnih tretmana i njihove očekivane koristi potrebno je razmotriti sa lekarima koji prate Vukašinov razvoj.

Pregledi, vežbe i putovanja postali su deo porodične svakodnevice. Roditelji kažu da su se od početka prilagođavali potrebama oba dečaka i da se trude da, između obaveza, pronađu vreme za zajedničke trenutke.

– Mi ne znamo kako izgleda život sa jednom bebom. Od početka imamo dve, pa je nama sve ovo normalno. Svaki dan je drugačiji. Ustajemo, idemo na vežbe, vraćamo se, pa dolazi vreme za spavanje. Tadija ostaje sa bakom dok smo mi na terapijama. Posle pokušavamo da obiđemo nekoga od porodice i da provedemo vreme zajedno, da ne budemo stalno zatvoreni u kući – objašnjava Sara.

Priznaje da Vukašin neke tretmane teško prihvata i da ponekad zaplače čim prepozna prostor u kojem ga čekaju vežbe. Ipak, društvo, ljudi i igra veoma ga raduju, iako mu pojedini glasni zvuci smetaju.

Bratska povezanost i zajednička igra

Odnos Tadije i Vukašina posebno raduje njihove roditelje. Iako je mlađi svega jedan minut, Tadija se, kaže Sara, često ponaša kao stariji brat koji želi da zaštiti Vukašina.

– Tadija je divan brat. Sve što vidi od nas, on upija i tako se ponaša prema Vukašinu. Ljubi ga, mazi, hrani, pomaže mu da ustane. To je njegova beba. Kada se našalimo da će policija da odnese bebu, on odmah počne da vrišti. Stvarno imaju neku posebnu povezanost – sa toplinom opisuje Sara.

Dečaci su vremenom pronašli i svoj način da se igraju zajedno. Tadija je otkrio šta brata zasmejava, pa kuću sve češće ispunjava Vukašinov smeh.

– Tek skoro su počeli da se igraju zajedno na svoj način. Tadija je shvatio šta je Vukašinu smešno. Gura stolicu kroz kuću i Vukašin se smeje do suza. Ja kada guram stolicu, ništa, ali kada to radi Tadija, njemu je to najsmešnije na svetu. Onda ga golica glavom po stomaku, vuče ga, zasmejava. Pronašao je način da se igra sa njim – priča Sara.

Posebno je ponosna na Tadijinu otvorenost prema drugoj deci.

– Drago mi je što odrasta uz Vukašina. Kada odemo u igraonicu i vidimo dete sa autizmom sa kojim druga deca možda neće da se igraju, Tadija mu prilazi. On ne pravi razliku. Njemu je sve to normalno – naglašava.

I Tadija se suočava sa razvojnim izazovima. Prohodao je sa 15 meseci, odnosno oko 13 meseci korigovanog uzrasta, a zbog sporijeg razvoja govora ide kod logopeda i na dodatna praćenja.

Sara otvoreno govori i o tome koliko je teško uskladiti potrebe oba deteta. Zbog Vukašinovih terapija i nege, Tadiji nije uvek mogla da posveti onoliko vremena koliko je želela.

– Nažalost, nije dobio istu količinu pažnje kao Vukašin, zbog cele situacije. Ali nikada nije pokazivao ljubomoru. Postao je dosta samostalan. Sam jede, sam legne da spava, mnogo toga radi sam. Ponosna sam na njega – iskrena je Sara.

Podrška koju nije očekivala

Sara u početku nije nameravala da javno govori o Vukašinovom zdravstvenom stanju. Na društvenim mrežama povremeno je objavljivala snimke dečaka, želeći da sačuva uspomene. Jedan spontano nastao video, međutim, privukao je mnogo više pažnje nego što je očekivala.

– Nisam ja neko ko stalno snima za TikTok. Ponekad objavim neki video, čisto da ostane. Taj koji se proširio nastao je sasvim spontano. Sedela sam, snimila ga i objavila bez ikakvog uređivanja. Dobila sam mnogo lepih komentara i podrške. Nisam ni znala koliko dobrih ljudi postoji – priznaje Sara.

Kako su troškovi dodatnih tretmana rasli, postajalo je jasno da porodični budžet neće biti dovoljan da ih pokrije. Odluka da zatraže pomoć nije joj bila laka.

– Ja u početku nisam želela ništa da objavljujem o Vukašinovom stanju. Htela sam i finansijski sve sami da podnesemo, ali se pokazalo da to nije realno. Kada sam objavila da nam je potrebna podrška, vest se veoma brzo proširila. Mnogi ljudi su delili našu priču i javljali nam se – priča Sara.

Među porukama koje je dobila posebno joj je značila podrška jedne majke koju je godinama pratila na društvenim mrežama i kojoj se divila zbog posvećenosti svojoj deci.

Jedno drugom najveća podrška

Sara i Marko priznaju da su u roditeljstvo ušli veoma mladi i da su mnogo toga učili u hodu. U svakodnevici ispunjenoj brigom o dečacima, terapijama i putovanjima, najviše se oslanjaju jedno na drugo.

– Odrastamo zajedno, učimo zajedno. Kada pogledam kakvih sve očeva ima, Marko je savršen. Od početka je sve radio sa decom kao i ja. Menjao pelene, hranio ih, ustajao noću. Nekada je ustajao i više od mene, doduše zato što ga ja gurnem da ustane – kroz smeh priča Sara.

Važan oslonac imaju i u porodici. Uz Saru su majka, svekrva, sestra, jetrva i drugi članovi porodice, koji im pomažu da usklade brojne obaveze.

Na pitanje šta joj daje snagu da istraje uprkos neizvesnosti, Sara odgovara bez mnogo razmišljanja: njena dva sina i njihova želja da se igraju zajedno.

– Vera se kod nas u kući podrazumeva. Ali mene gura dalje Tadija. Tadija koji forsira svog brata da trči, da bude aktivan. Tadija koji želi brata sa kojim će moći da se igra, stvarno da se igra, bez moje pomoći. I Vukašinova želja da bude kao Tadija. To me gura dalje – emotivno zaključuje Sara.