Jedna od najpoželjnijih žena poslednje decenije života provela je na psihijatriji

Oštre crne šiške, krupne plave oči i osmeh koji je u isto vreme delovao nevino i zavodljivo. U njoj su se savršeno prožimali glamur starog Holivuda, nestašluk devojke iz susedstva i senzualnost koja je sredinom prošlog veka izazivala i divljenje i sablazan. Muškarci su čuvali njene fotografije u garažama, studentskim sobama i kasarnama, ali Beti Pejdž bila je mnogo više od lepotice sa postera – bila je inspiracija generacijama žena, od kraljcie popa Madone do kraljice burleske Dite fon Tiz, i verovatno najprepoznatljivija figura pin-ap kulture.

Ali, iza senzualnog osmeha krila se priča koja je bila daleko od bajke. Dok su milioni uzdisali za njom, ona je pokušavala da pronađe zakopano blago za kojim je od detinjstva čeznula – mir, sigurnost i osećaj da je neko voli zbog onoga što jeste, a ne zbog slike koja ostavlja svet bez daha.

Lice koje je preko noći osvojilo Ameriku

“Beti Pejdž će vam sve pokazati!”, “Mračni anđeo će vam ukrasti dušu”, “Nestašna Beti”… Senzacionalistički naslovi popularnih časopisa privlačili su čitaoce obećanjem da će ih pustiti da zavire u tajni svet žene koja je pomerala granice tadašnje pristojnosti. Fotografija lepe brinete u kupaćem kostimu ili zavodljivoj pozi bila ke dovoljna da se rasproda tiraž.

Beti je bila savršeno lice pin-ap estetike: umela je i da se nasmeje, i da namigne, i da pošalje poljubac. Njeni portreti nosili su u sebi senzualnost, pokret, duhovitost i spontanost, kao da je lepotica sa papira svakog trenutka mogla da progovori i uputi osmeh baš onome ko je posmatra.

Upravo je ta neobična kombinacija erotike i razigrane nevinosti izdvajala Beti od drugih modela. Nije izgledala kao nedodirljiva diva, već kao osoba od krvi i mesa koja uživa u tome da se zabavlja pred kamerom i ne mari previše za tuđa očekivanja. Dovoljno provokativna da izazove skandal, ali i dovoljno šarmantna da osvoji široke narodne mase.

Svi ti silni posteri, naslovne strane i kalendari doveli su je 1955. i do Hjua Hefnera, koji je dve godine ranije podigao revoluciju u oblasti medija i izdavaštva. Znate već, posle “Plejboja” više ništa nije bilo isto. Beti se pojavila u novogodišnjem izdanju, kao Mis januara i Snow Girl (Snow Bunny), a izdanje je ostalo upamćeno kao jedan od najzapaženijih projekata tog perioda. Interesantan je podatak da su se Beti i medijski mogul zvanično upoznali tek decenijama kasnije, 1993, kada su oboje uveliko važili za neodvojivi deo popularne kulture.

Detinjstvo bez sigurnosti

Rođena je 1923. u Nešvilu, u saveznoj državi Tenesi, u siromašnoj porodici sa šestoro dece koja je jedva sastavljala kraj sa krajem u osvit Velike depresije. Roditelji su se razveli kada je imala deset godina, a kako su porodične prilike bile teške i nestabilne, već kao devojčica morala je da preuzme odgovornost za mlađe sestre, dok je njena potreba za nežnošću i sigurnošću ostajala u senci svakodnevnih obaveza.

Ipak, bila je marljiva učenica i dete sa više talenata. Završila je srednju školu sa odličnim uspehom, a potom i fakultet, stekavši diplomu koja joj je omogućavala da radi kao nastavnica. No, imala je drugačije ambicije: maštala je o tome da postane glumica, da se otisne u veliki grad i pronađe svoje mesto pod reflektorima. I suncem.

Kada je sa 24 godine stigla u Njujork, surova stvarnost raspršila joj je snove. Jer, u tom teškom periodu neposredno posle Drugog svetskog rata, umesto filmskih uloga i pozorišnih aplauza čekali su je kancelarijski poslovi, daktilografija i svakodnevica daleko od glamura koji je zamišljala. Preokret je došao neočekivano, i skoro preko noći…

Susret koji je promenio sve

Sudbina je mladu Beti spojila sa Džerijem Tibsom, policajcem i pasioniranim fotografom, koji je u njoj prepoznao ono što drugi nisu umeli da vide: lice koje će se pamtiti. Predložio joj je da mu pozira i obećao da će napraviti portfolio koji će moći da nosi na audicije. Tako su nastale njene prve profesionalne fotografije, s kojima je ušla pravo u legendu. Prema nekim navodima, upravo joj je Tibs savetovao da šiške spusti preko čela. Taj detalj postao je njen zaštitni znak, jednako prepoznatljiv kao plave oči, tamna kosa i širok osmeh.

Džerijevo “proročanstvo” se ostvarilo – njena karijera razvijala se brzinom od koje boli glava, a od ponuda koje su pristizale iz svih segmenata sveta zabave nije mogla da se odbrani. Ipak, najveći uspeh nije ostvarila na pozorišnoj sceni kojoj se nadala, već pred objektivima. Postala je pin-ap kraljica, lice koje je moglo da proda časopis i bez ijedne napisane reči.

Čuvena fotografkinja Elinor Bani Jiger pamtila je Beti Pejdž kao “ženu koja nikad nije pokušavala da bude neko drugi”. Možda se upravo u tome krila tajna njene magnetske privlačnosti. Nije igrala ulogu kakvu je društvo od nje očekivalo, već je pred kamerom naprosto oslobađala deo sebe koji u svakodnevnom životu nije dobijao mnogo prostora.

S jedne strane nežna plavuša, a s druge – anđeo tame

Rado prihvatala i neobične nekomercijalne angažmane koji su izlazili iz okvira uobičajene estetike i nisu bili namenjeni široj publici, već privatnim klijentima sa posebnim interesovanjima. Kasnije su ih biografi često uzimali kao dokaz njenog mračnog karaktera.

Nadimak “Mračni anđeo” dobila je zahvaljujući kontroverznoj seriji fetiš i bondidž fotografija i kratkim filmovima koje je snimala tokom pedesetih, otvorivši vrata tamnije strane pin-ap scene, koja je takođe postojala. Za taj kontekst najviše je kriv fotograf Irving Klau, koji je želeo da je vidi u provokativnijem formatu, uz crni ruž i kožnu odeću sa korsetima.

Ali, čak i kada je bila vezana ili je držala bič, ona se u kameru smešila bezazleno, pa je publika, sve i da je htela, nije doživljavala kao neku zlu vamp ženu, već kao “grešnog anđela”. Spoj nevinosti i greha. Pandan holivudskoj divi Merilin Monro – svetlom, plavokosom idealu lepote mejnstrim Amerike, dok je brineta Beti postala ikona andergraunda i supkulture.

Emitovala je vibracije snažne žene koja je u potpunosti gospodarila svojim telom i svojom sudbinom. Iza te slike se, međutim, krila prošlost obeležena traumatičnim iskustvima. U biografskim pričama navodi se da je u ranoj mladosti pretrpela seksualno nasilje. Takav horor ostavlja posledice koje se ne mogu izbrisati ni slavom, ni novcem, ni divljenjem nepoznatih ljudi.

Ljubav koju slava nije mogla da donese

Iako je delovala slobodno, nesputano i bezbrižno, tu savršenost nagrizala je večita nesigurnost. Bol koji javnost nije mogla da vidi. Nije ni želela, možda. Nadimak “Mračni anđeo” zato se tako savršeno uklopio u njenu priču punu kontrasta. Senzualna lepotica koja je pogledom topila led i ranjiva žena koja nije uspevala da izgradi život kakav je želela. A što je postajala slavnija, to se stvarna Beti sve više udaljavala od sveta koji ju je obožavao.

Udala se veoma mlada, za Bilija Nila, momka kojeg je poznavala iz školskih dana. Idilu je prekinuo rat, iz kog se vratio drugačiji. Kasnije se udavala još dva puta, uključujući i ponovni brak sa prvim mužem, ali nijedna od tih veza nije joj donela trajnu sreću. Iako je bila tajni predmet želja, to nije isto što i ljubav za kakvom je žudela. To što ste nečiji san, fantazija ili omiljeno lice sa naslovnice ne znači da tom nekom možete da se poverite kada vam je najteže.

Oko njenog imena širile su se i glasine o tajanstvenim obožavaocima i navodnim nestancima, a pojačale su se posle eksperimentisanja sa pomenutim fetišizmom, iako je uvek isticala da je slikanje njen posao i da je, kao surovi profesionalac, samo radila ono što se od nje tražilo. Neke od tih priča danas je teško razdvojiti od urbanih legendi i skandala koji su se pleli oko njenog imena, a reklo bi se da nije ni pokušavala da bilo šta negira.

Noć kada je Beti Pejdž nestala

Iz pin-ap sveta povukla se kada je bila na vrhuncu popularnosti. Umesto da nastavi da pozira, okrenula se veri pokušavajući da pronađe novi smisao života. Često je pričala kako je jedne noći pred sobom ugledala svetleći krst. Privukao ju je kao magnet i odveo pravo do crkve. Beti je počela da veruje da je pronašla novi put, i da njeno telo i život treba da budu posvećeni Bogu, a ne svetu koji ju je slavio kao simbol ženstvenosti.

Imala je 35 godina kada je odlučila da ostavi iza sebe ulogu koja joj je donela večnu slavu. Pokušala je da počne život posvećen veri, čak je razmatrala i misionarski rad u Africi. Međutim, ni u toj sredini nije pronašla izlaz iz sopstvenih problema. “Pronašla sam Hrista, ali sam se i dalje osećala usamljeno”, govorila je, opisujući unutrašnji raskorak između realnosti i želja. Vera joj je ponudila tačku oslonca, ali nije bila u stanju da sama da izbriše sve rane koje su je pratile.

Kada bi je neko prepoznao u prolazu, pravila se da ne zna o kome je reč. Želela je da bude potpuno druga, nova osoba, daleko od lica koje je Amerika toliko volela. Ali, prošlost nije htela lako da je pusti iz zagrljaja…

Borba koju niko nije mogao da vidi

Početkom sedamdesetih godina njeno psihičko stanje ozbiljno se pogoršalo, pa je smeštena u psihijatrijsku ustanovu. Kružile su glasine da je napala muža i njegovu decu iz prvog braka “jer se nisu dovoljno usrdno molili”, ali oni su negirali te navode. Naime, Beti je povredila – samo sebe, a u bolnicu je odvedena sa krvavim rukama. “Čula sam glasove. Nisam znala šta radim”, uspela je da izusti lekarima.

Provela je dvadeset dugih godina u mentalnoj ustanovi, progonjena dijagnozom paranoidne šizofrenije. Kada su je nakratko pustili, napala je upravnika zgrade nožem, pa je ponovo morala “pod ključ”. Žena koja je nekada pozirala nasmejana i puna energije, sada je živela daleko od svega što ju je učinilo slavnom.

Njena unutrašnja borba nije imala publiku, reflektore, aplauze. Nije bilo naslovnica koje bi mogle da prikažu ono što se zaista događalo iza zatvorenih vrata. Tako je storija o lepoti i slavi dobila novu konotaciju, zavrtevši se oko ranjivosti, mentalnog zdravlja i granica do kojih čovek može da dođe kada ga ne posmatraju kao osobu i živo biće, već kao božanstvo.

Večni simbol slobode

Ironija njene sudbine bila je gotovo filmska. Koliko god pokušavala da se oslobodi slave i svega što joj je donela, Beti Pejdž je vremenom postala estetika za sebe, inspiracija brojnim umetnicima, dizajnerima i muzičkim zvezdama, koje su u njoj prepoznavale simbol slobode izražavanja, provokacije i samouverene ženstvenosti.

Generacije koje je nikada nisu upoznale nastavile su da je otkrivaju kroz stare fotografije, modne reference i umetničke interpretacije. Beti je postala ikona seksualne revolucije, fascinantna pojava koja je promenila predstave o senzualnosti u pop kulturi, deo šire priče o načinu na koji savremeno društvo posmatra ženu.

Iako je odlučila da spusti zavese, ljudi su želeli da znaju gde je, kako živi i da li se seća vremena kada je bila najpoželjnija žena Amerike. Ona, međutim, nije imala nameru da se vrati u film iz kog je jedva pobegla, iako se s vremena na vreme pojavljivala na javnim događajima.

Mračni poslednji dani “Mračnog anđela”

Preminula je 2008, u 85. godini. Nije se budila iz kome u koju je pala nakon srčanog udara. Bio je to zvaničan kraj pin-ap ere, ali legenda je nastavila da živi. Urna sa pepelom položena je na groblju “Vestvud Vilidž” Memorijal Park u Los Anđelesu, gde počivaju i druge poznate ličnosti. Tako je ostala deo sveta koji ju je proslavio, iako je veći deo života nakon povlačenja provela daleko od reflektora.

Beti Pejdž ostala je upamćena kao lepotica koja je umela da se nasmeje kameri kao da ne postoji nijedna briga na ovom svetu. Njene fotografije i danas zrače vedrinom, drskošću i posebnim glamurom koji ne zavisi od skupih haljina ili raskošnih holivudskih scenografija, dokazujući da jedan pogled, jedan osmeh i jedna prepoznatljiva silueta mogu da nadžive čitavu epohu. Ipak, njen život bio je mnogo složeniji od slike koju je ostavila iza sebe.