Bila sam na koncertu Selin Dion i Parizu i još uvek ne verujem šta sam doživela

“Ce n’etait qu’un reve”… U prevodu – bio je to samo san. Tako se zvala prva pesma koju je snimila. Imala je tek 12 godina. Ubrzo je objavila debi album “La voix du bon Dieu”, glas od dobrog Boga. Simboličan naziv, ali istinitije ne može – njen glas zaista je dar od Boga. U Kanadi, naročito u rodnom Kvebeku, Selin Dion uveliko je važila za čudo od deteta kada je rekla: “Želim da budem velika zvezda, kao Majkl Džekson”.

Po svemu što se dešava ovih dana u Parizu, moja slobodna procena glasila bi da je njena zvezdana prašina definitivno zasenila i nenadmašnog kralja popa. A sećate li se sedmogodišnjeg Novaka Đokovića i one odlučne izjave u dečjoj emisiji, da mu je cilj da bude prvak sveta? Onaj gore zna… Neki ljudi su jednostavno odabrani. Drugo objašnjenje mi ne pada na pamet.

Trijumfalni povratak dive sa najvećim D

Da se vratim naslovu prve pesme… Da li je to bio samo san? Ne samo cela priča o njoj i čudesno muzičko putovanje koje traje gotovo od trenutka kada je ugledala svet, već i ovaj impresivni comeback, verovatno najneverovatniji u muzičkoj industriji poslednje decenije, ako ne i svih vremena, u atmosferi uz koju je Pariz ušao u sasvim drugačiju dimenziju, pa već nedeljama diše u ritmu “selinomanije”, uključujući i moj doživljaj svega.

Ne znam na koliko sam njenih koncerata bila do sada… Svaki je bio priča za sebe. Poslednjem, u leto 2017, prisustvovala sam u istom gradu, ali u dvorani “Bersi”, koju je punila nekoliko večeri zaredom. U “Plenitude Areni”, najvećem zatvorenom prostoru te vrste u Evropi, sa kapacitetom od 45.000 ljudi, u ovoj jesenjoj turi zakazano je 16 koncerata, a za maj – još 10. Ja sam bila na dva. I još uvek ne mogu da dođem sebi.

Manje efekata, više emocija

U moru teških vesti i jezivih pritisaka sa svih strana, povratak Selin Dion jedna je od najsvetlijih tačaka ove godine. Na globalnom nivou. Znajući nju, epski spektakl bio je najmanje što sam mogla da očekujem. Ne spektakl u smislu koji se obično podrazumeva… Nema tu nikakvih vatrometa, munja, gromova, letenja po sceni i nad njom, ili plesača koji bi odvraćali pažnju sa glavne stvari, a to je u njenom slučaju uvek i zauvek – glas.

Svetlosni i ostali efekti bili su svedeni na minimum, bez aviona, kamiona, helikoptera, spejs šatlova i vanzemaljaca – osim ako ne računam samu Selin, jer svaki put kad pričam o njoj obavezno napomenem da nije ni iz ove naše galaksije, a kamoli sa planete. Vreme, prostor i dimenziju u njenom slučaju ne postoje.

Drugo, zbog delikatnog zdravstvenog stanja, ne bi smela da bude izložena jakoj svetlosti. Cela scenografija i narativ pažljivo su osmišljeni i prilagođeni specifičnoj situaciji: prioritet je ona, a suština – njena priča, putovanje, poruka koju želi da podeli sa svima, i na kraju krajeva, njeno prisustvo na koje se toliko dugo čekalo. Manje efekata, više emocija.

“Obećala sam da ću se vratiti”

Radost na njenom licu kada je stala pred publiku, to je nešto što reči ne mogu da opišu. Nisam sigurna da je iko uspeo da zadrži suze kada se pojavila… A za taj rekla bih uzvišeni momenat odabrala je pesmu čiji je tekst više nego simboličan, “On ne change pas” – “Mi se ne menjamo” (“jednostavno oblačimo kostime svojih drugih ja”), gde se pred kraj pominje i devojčica iz Šarlmanja, mesta u Kvebeku u kojem je ugledala svet.

“Dala sam obećanje da ću se vratiti, da ću ponovo izaći na scenu. I, evo me. Večeras želim da pevam za vas, da pevam za sebe, da pevam za život”, rekla je, između ostalog. Čuli smo i ono najvažnije: “Je vais bien”. “Dobro sam…” Zvučalo je gotovo katarzično. Mislim da su u tom času i svi u Areni, koja je bukvalno eksplodirala od ovacija, bili dobro, bez obzira na realnost koju su ostavili pred ulazom u dvoranu.

Njena borba nije završena

Postoji neka nevidiljiva, a beskrajno moćna sila koja čuči u svakom od nas, i budi se kada nam život zadaje najteže udarce. Kada se, na primer, suočimo sa neizlečivom bolešću – a Selin, kao što znate, ima sindrom ukočenog čoveka – svet se na trenutak sruši, tlo pod nogama nestaje… Ipak, posle početnog šoka i očaja, snaga volje postaje jedini svetionik, tihi unutrašnji glas koji šapuće: “Nije kraj, ne još…”

Ako ste gledali dokumentarac “I am Celine”, gde je pričala o svojoj muci, sećate se s kakvom je samouverenošću, bez obzira na suze u očima i bol koji se čitao na licu, izgovorila: “Ako ne mogu da trčim, hodaću. Ako ne mogu da hodam, puzaću. Ali, ja neću stati.”

Njena borba nije filmski spektakularna. Nije ni završena, niti će biti. Štaviše, mučna je i surova, i niko zapravo ne zna kakve se bitke odvijaju u tišini, iza kulisa daleko od svih, i šta sve staje u male, a beskrajno važne odluke da se izdrži još jedan korak, još jedan dan, još jedna terapija… To je ona nadljudska hrabrost da pogledamo strahu u oči i kažemo mu: “Možeš me slomiti, ali me nećeš pobediti”.

A onda, kad bura prođe i oluja utihne, kada se more smiri, dolazi najlepši deo priče – povratak. Čovek se ne vraća isti: vraća se mudriji, jači, sa očima koje sjaje drugačije i snažnije, sa srcem koje dublje ceni svaki udah. To više nije samo povratak u igru, već trijumf života.

Možda ne znate da je Selin Dion jedva ostala živa posle jednog napada… Možda ne znate da nije mogla da se kreće, a dugo ni da govori, jer se ne grče samo mišići ruku i nogu, već i grla. No, kao što smo zaključili, snaga volje je nezamisliva. Uporna u nameri da se odupre, uspela je da se, poput feniksa, podigne iz pepela i nastavi tamo gde je stala. Da nauči da kontroliše svog neprijatelja, kad već mora da živi s njim.

Prednost su imale pesme na francuskom – logično!

Samo oni koji ne znaju kakva je u duši iznenadili su se divnim interakcijama sa fanovima koje pozdravlja svaki put kada napušta hotel i kada se vraća posle koncerta. Iako jedna od najvećih zvezda svih vremena, potpuno je down to Earth, a sada je, pored svega, sigurno i presrećna što može ponovo da radi ono za šta je stvorena.

Selin Dion je i veliki šoumen, čega takođe mnogi nisu svesni jer u njoj vide samo neku “setnu kraljicu balada”, iako i te kako ume da “zagreje motore” u rokerskom stilu Tine Tarner ili zavrti disko kuglu poput Done Samer. Uz sve to, scenom je vladala moćno kao u najboljim danima, energično i uz savršen spoj emotivnih momenata i duhovitih opaski, kao da se zdrastvena kataklizma koja ju je udaljila od onog što najviše voli dogodila – nekom drugom.

Na repertoaru se našlo 25 pesama. Nije bilo lako izabrati. Prednost su imali hitovi na francuskom, na moju veliku radost, jer je više volim na njenom maternjem jeziku, a i tekstovi su daleko jači. I da je celo veče išla samo “Pour que tu m’aimes encore”, ne bih se bunila. Tu “najskuplju” ostavila je za sam kraj. Negde u finalu čula se i “Je chanterai toujours”, odnosno “pevaću zauvek”, koja je takođe nosila simboličnu poruku.

Čule su se, naravno, i dobro poznate pesme na engleskom: neizbežna tema iz “Titanika” – “My Heart Will Go On” (koja, ruku na srce, u publici nije izazvala ni blizu toliko ovacija kao “Pour que tu m’aimes”), “Because You Loved Me” (prethodila joj je emotivna poruka prisutnima, zapravo deo refrena – “I’m everything I am because you loved me”), “The Power of Love”, disko miks “Im’ alive – I Feel Love – Sweet Dreams”, balada “It’s all Coming Back To Me Now”…

Sa posebnom pažnjom čekalo se na „All by Myself“, jednu od tehnički najzahtevnijih pesama koje je ikad snimila, sa ultravisokim tonom pred kraj koji je majstorski pogodila, pokazavši do koje mere je njen vokal uspeo da se oporavi posle žestokih napada neizlečive bolesti.

U senzacionalnoj rapsodiji čuli su se različiti žanrovi, čak i jedna arija, “Ebben! Ne andro lontana” iz opere “La Wally”, koju je izvela u maniru Marije Kalas. Malo, ali veličanstveno iznenađenje. A koliko je Pariz zahvatila euforija dokazuju i scene iz metroa, gde nastupi dobijaju svojevrsne nastavke. Naime, posle svakog koncerta, u kasnim večernjim satima vozovi odjekuju od njenih pesama, a pevaju ih – svi, uključujući i klince koji napamet znaju svaki stih, iako se nisu ni rodili u vreme kada ih je snimila. Čist nadrealizam, sve kompletno.

Modni maraton i koncerti ispred hotela

Iako je, zbog visine pozornice, klasično druženje sa publikom bilo ograničeno, emocije su bez problema pronalazile put i međusobno se prožimale. Ranije je umela da uđe u prve redove i peva sa fanovima, sada to nije bilo moguće, ali u nekoliko navrata bi dolazila do same ivice i saginjala se (mislim da su doktori i obezbeđenje iza scene drhtali od straha zbog tih “akrobacija”), kako bi dodirnula bar vrhove ispruženih ruku, što je, koliko sam primetila, na pariskim nastupima dobilo konotaciju gotovo religioznog rituala.

Naravno, ona odlično zna da su mnoge od tih ruku prešle i nekoliko hiljada kilometara samo zbog nje (upoznala sam ljude iz Australije, Južne Afrike, Čilea, sa krajnjeg istoka Rusije…). I tako više od dva sata. Nije se zaustavljala, osim kratkih pauza za presvlačenje.

A kad smo kod toga, i modni maraton priče zaslužuje poseban osvrt. Dior i haljina inspirisana Poulenc modelom iz pedesetih, Givenchy, Schiaparelli, Alaia, Louis Vuitton i Tom Ford – to su kuće čije kreacije nosi na nastupima, ali ništa manje zvučni nisu ni potpisi na komadima u kojima je viđaju u aveniji Hoš, gde se nalazi luksuzni hotel “Le Royal Monceau” u kojem je smeštena sa ekipom, sinovima i članovima porodice.

Da ne zaboravim i performanse ispred luksuznog zdanja, sad već obavezan segment istorijskog povratka. Nije zanemarljiv broj fanova koji kampuju ispred hotela, čekajući da se pojavi, pevaju i uzvikuju njeno ime, a često im se u tome pridruže i stanari okolnih zgrada, čije su terase ukrašene posterima. Drugima, koji nisu u priči, to nimalo ne smeta.

Kada napokon izađe, pred polazak u Arenu, sledi nešto što radi malo koja zvezda takvog kalibra – ćaskanje sa obožavaocima, poziranje, razne smešne situacije – što je, opet, iznenađenje samo za neupućene. Posebno su emotivni susreti harizmatične Kanađanke sa najmlađima, s kojima često i zapeva, a spontani “ulični duet” sa desetogodišnjom Kejt Berže postao je viralni hit.

Ceo Pariz pretvorio se u Selin Dion

Izbor Pariza za monumentalni povratak nosi duboku ličnu istoriju, jer je francuska prestonica bila vitalna odskočna tačka za njenu međunarodnu karijeru i mesto koje je dugo smatrala svojim drugim domom. Interesovanje za koncerte, najavljene 30. marta na njen 58. rođendan, bilo je – istorijsko. Rekordno.

Samo u prvih sat vremena, više od devet miliona ljudi iz celog sveta apliciralo je za karte u pretprodaji, a navala je bila tolika da je sistem pao. Bila je to svojevrsna lutrija. Obožavaoci koji nisu uspeli da dođu do ulaznica (čija je cena bila zaista popularna – najskuplje su oko 150 evra), ipak nisu ostali potpuno uskraćeni, jer su događaji posvećeni slavnoj pevačici naprosto preplavili metropolu.

Između ostalog, organizovana su tematska krstarenja Senom, takmičenja za najbolji kostim, masovne karaoke zabave uz nastupe didžejeva, a na više mesta, uključujući i galeriju “Lafajet”, mogli ste da nabavite memorabilije vezane za nju, od majica i nakita do makaronsa i LP ploča.

Koliko je interesovanje izazvao ovaj comeback otkrivaju i poznate ličnosti koje smo prepoznali u publici: Rijana čak dva puta, pa Mišel Obama, Kim Kardašijan i Luis Hamilton, Opra Vinfri, Džulija Roberts, Monika Beluči, Šanaja Tvejn, Zinedin Zidan, Džon Galijano, Majkl Kors, Marion Kotijar, skoro sve zvezde francuske javne scene, i mnogi drugi.

Selin Dion mora da se doživi

Bilo mi je važno da budem tamo. Ne samo kao svedok verovatno najvećeg povratka u svetu muzike ovog veka, događaja od zaista istorijske važnosti i obaranja nekoliko rekorda koji će dugo ostati nedostižni, već i kao doživotni poštovalac njenog lika, dela, stvaralaštva i svega.

Za sve koji su imali sreću da prisustvuju pariskim koncertima (završavaju se 17. oktobra), to je, bez ikakve dileme, memory of a lifetime. Nešto što će, poput svetionika koji sam pomenula negde u priči, ispunjavati i obasjavati i naredne mesece, možda i godine, svima koji su imali sreće da se nađu na licu mesta.

Jer, Selin Dion je više od muzičara, velike svetske zvezde, dive. Ne postoji dovoljno adekvatna titula… Ta pozitivna energija i ta aura koju Žena Glas i hodajuća harizma prenosi na ljude naprosto su neuništive, baš kao i njena volja da nastavi, da se izbori, da se vrati; baš kao i njena snaga, moć i čvrsta vera u sebe, u ono što voli i za čega živi. Vredno svakog poštovanja. I ljubavi, naravno. Selin Dion mora da se doživi.