“Skloni to dete, nemoj da nam zarazi ostalu decu”: Gordana o sinu sa autizmom

Gordana Jovanović Milošević, majka petogodišnjeg Vasilija i dve godine mlađeg Maksima, za “Blic ženu” govori o traumatičnom porođaju, prvim znacima da se njen sin razvija drugačije od vršnjaka i trenutku kada je saznala da ima autizam. Priseća se i bolne scene na igralištu, kada je jedna žena zatražila da skloni Vasilija kako ne bi “zarazio” ostalu decu.

“Bio je modar, nije plakao, nije se pomerao”

Gordanina prva trudnoća protekla je bez većih problema. Uprkos pandemiji koronavirusa, trudila se da ostane aktivna i uživa u iščekivanju bebe. Porođaj je, međutim, bio iskustvo koje ju je, kako kaže, zauvek promenilo.

– Kada mi je pukao vodenjak, otišli smo u bolnicu. Ostavili su me u porođajnoj sobi, a ja nisam znala šta treba da radim jer mi je to bilo prvo dete. Bolovi su postajali sve jači. Čekala sam sve dok više nisam mogla da stojim na nogama, a onda sam rekla da ne mogu da izdržim – priseća se Gordana.

Prema njenim rečima, porođaj se zakomplikovao, pa je beba hitno izvučena uz pomoć vakuuma.

– Oči su mi bile otvorene, ali ništa nisam videla. Mislila sam da je gotovo i samo se molila da dete ostane živo. Kada mi se vid vratio, ugledala sam ga. Bio je modar, tamnoplav. Nije plakao niti se pomerao. Odmah su počeli da ga oživljavaju – priča Gordana.

Vasilije je smešten u inkubator, ali njegovo stanje je i dalje bilo kritično.

– Posle dva sata lekar mi je rekao: “I dalje se borimo za njegov život.” Jedva sam ustala iz kreveta. Žena s kojom sam delila sobu pomogla mi je da stignem do inkubatora. Prišla sam mu, pomolila se i počela da govorim: “Mama je tu. Biće sve u redu. Izguraćeš ti ovo, junak si, lav si.” Očima je tražio moj glas – priseća se Gordana.

Vasilije je u bolnici proveo nedelju dana. Iako su kasniji ultrazvučni pregledi glave bili uredni, Gordanu je dugo pratio strah od mogućih posledica teškog porođaja.

“U toj slici nedostajala je jedna kockica”

U prvim mesecima Vasilije je napredovao, bio nasmejan, reagovao na zvukove i učio nove reči. Vremenom je, međutim, Gordana počela da primećuje ponašanja koja su je zabrinjavala.

– Bilo je trenutaka kada bi se potpuno povukao, ućutao i zagledao u jednu tačku, kao da je u svom svetu. S druge strane, mnogo toga je znao: petnaest pesmica, sva slova, azbuku i abecedu. Brojao je na srpskom i engleskom, prepoznavao boje, životinje, čak i vrste riba i ptica – priča Gordana.

Po polasku u vrtić, razlike su postale uočljivije.

– Vaspitačice su mi govorile da je odsutan, da leži na podu i ne učestvuje u aktivnostima. Pitala bih ga: “Vaso, šta si danas radio? Jesi li jeo? S kim si se igrao?”, a on bi ćutao ili počeo da peva pesmicu. Nikako nisam uspevala da dobijem odgovor. Stalno me je pratio osećaj da nešto nije u redu – kaže ona.

U međuvremenu je rodila Maksima, pa je, prateći odrastanje mlađeg sina, jasnije uočavala razlike u razvoju dvojice dečaka.

– Svi su me uveravali da je Vasa dobro, govorili mi: “Vidi koliko zna i koliko priča.” A meni je u toj slici i dalje nedostajala jedna kockica – objašnjava Gordana.

“On je naš. Nije smak sveta”

Prekretnica je nastupila kada je Gordana pedijatru otvoreno priznala da ne zna kako da dopre do svog deteta.

– Doktorka mi je rekla: “Nisam stručna, ali meni to liči na autizam.” I sama sam već pomišljala na to, ali nisam smela da izgovorim naglas. Počela sam da čitam, istražujem simptome i gledam snimke. Čas bih pomislila da jeste, čas da nije – priseća se Gordana.

Vasilije je tada imao oko tri godine. Posle pregleda i procena u Nišu, dijagnoza je potvrđena.

– Psihijatar mi je rekao: “Dete je autistično.” Ponovo mi je pao mrak na oči. Nastavio je da govori, ali njegove reči više nisu dopirale do mene. Izašla sam, sela na klupu i zaplakala. Mama je sela pored mene i rekla: “Hajde, dosta. On je naš. Šta god da je, rešićemo. Nije smak sveta.”

Pročitajte i “Moj Strahinja ima AUTIZAM, a ovo je bio PRVI SIGNAL”: Potresna ispovest hrabre majke Milice o borbi, ljubavi i malim pobedama

Upravo su joj majčine reči pomogle da se pribere i usmeri snagu na ono što ih čeka.

– Rekla sam sebi: “Živ je. Preživeli smo onaj porođaj, preživećemo i ovo. Idemo dalje.”

“Mesec i po dana nisam mogla da ustanem iz kreveta”

Iako je porodica brzo organizovala stručne tretmane za Vasilija, Gordani je bilo potrebno vreme da se suoči s dijagnozom.

– Mesec i po dana gotovo da nisam ustajala iz kreveta, osim da odvedem Vasu na terapiju ili obavim ono što moram. Onda bih se vratila i plakala. Pet godina nisam pošteno spavala. Prvo težak porođaj, zatim drugo dete, pa dijagnoza – priča ona.

Ni početak rada s terapeutima nije bio lak.

– Bilo je vrištanja, bacanja i negodovanja. Teško smo uspostavljali saradnju, ali je vremenom počeo da prihvata terapeute, rešava zadatke i napreduje – objašnjava Gordana.

Iz sopstvenog iskustva zna koliko je podrška potrebna i roditeljima, koji često ostanu po strani kada se sva pažnja usmeri na dete.

– Dobijete novu ulogu za koju se niste pripremali i o kojoj vas niko nije učio. Nije dovoljno reći: “Prihvatila sam, idemo na terapije.” Do tog prihvatanja treba doći, a za to su potrebni vreme, trud i podrška. Zato mislim da bi psiholozi trebalo više da rade i s roditeljima – poručuje ona.

Sa tri i po godine čitao je na dva jezika

Uz podršku terapeuta i porodice, Vasilije danas sve bolje izražava svoje potrebe. Ume da kaže kada je gladan ili žedan, a posebnu pažnju privlače mu slova i brojevi.

– Imao je otprilike tri i po godine kada je počeo da čita na srpskom i engleskom. Suprug mi je rekao: “Gordana, Vasa čita”, a ja sam mu odgovorila: “Ma nemoj da pričaš.” Onda je pred nama pročitao natpise s flaša koje su stajale u blizini. Proverili smo to i s terapeutom – zaista je čitao – priča Gordana kroz osmeh.

Kako kaže, sam je naučio i da sabira i oduzima. Ipak, uprkos znanju koje ih često iznenadi, razgovor o svakodnevnim događajima i dalje mu predstavlja teškoću.

– Čita, računa i zna neverovatno mnogo stvari, ali kada ga pitamo gde je bio i šta je radio, ne ume da odgovori. Tako izgleda naša svakodnevica. Borba je velika, ali idemo napred – ističe ona.

“Skloni to dete, nemoj da nam zarazi ostalu decu”

Jedan od najbolnijih susreta s predrasudama Gordana je doživela na dečjem igralištu. Vasilije je trčkarao, pevao i povremeno mahao rukama, ne uznemiravajući drugu decu.

– Prišla mi je žena i pitala šta to moje dete radi. Objasnila sam joj da Vasa ima autizam i zamolila je da ga pusti. A ona mi je rekla: “Skloni to dete, nemoj da nam zarazi ostalu decu” – priseća se Gordana.

Iako je u prvi mah osetila snažan bes, odlučila je da se udalji.

– Povela sam decu, sela na klupu i zaplakala. Tada mi je Maksim prišao, zagrlio me i rekao: “Ej, mama, biće sve u redu. Nemoj da plačeš. Vasa je malo drugačiji, ali biće sve u redu.”

Reči mlađeg sina dodatno su je rasplakale.

– Dete od dve godine teši me zbog onoga što je izgovorila žena od pedeset ili šezdeset. Toliko je mali, a već ima više razumevanja od odrasle osobe – kaže Gordana.

“Ne želim da Maksim jednog dana mora da brine o bratu”

Kada razmišlja o Vasilijevoj budućnosti, Gordanu najviše brine hoće li moći da živi samostalno.

– Neću živeti doveka i plaši me šta će biti kada mene više ne bude. Ne želim da sva odgovornost padne na Maksima. On nije rođen da bi nekome služio ili o nekome brinuo, pa ni o svom bratu – iskrena je Gordana.

Za Vasilija priželjkuje život u kojem će moći da se stara o sebi i radi ono što ga ispunjava.

– Volela bih da može sam da se okupa, pripremi obrok, ode do prodavnice i pronađe posao koji voli. Nije važno ni koliko bi zarađivao, samo da bude srećan. To želim obojici, i Vasi i Maksi – kaže ona.

Roditeljima koji primećuju da se njihovo dete razvija drugačije poručuje da ne odlažu razgovor sa stručnjacima.

– Ako primetite promenu, ako vam se nešto ne uklapa ili osećate da nedostaje neka kockica, potražite stručnu pomoć. Bolje je da proverite i saznate da nema razloga za brigu nego da propustite priliku da reagujete na vreme – savetuje Gordana.

Snagu pronalazi i u rečima druge majke deteta sa autizmom, koja joj je rekla da od limuna koji život donese, uz malo meda i nane, treba napraviti limunadu.

– Tako je i kod nas. Koliko god da je teško, praviš svoju limunadu. Vasu mnogo volim i, kada bih mogla nešto da promenim, ne bih menjala njega. On je moj Vasa, takav kakav jeste. Boriću se za njega do kraja – poručuje Gordana.