Princ Hari nikad otvorenije o smrti svoje majke Dajane, Megzitu i depresiji

Umesto klasičnog intervjua, ovaj kurs, koji se pokreće u susret Svetskom danu mentalnog zdravlja (10. oktobar), odvijao se kao iskrena razmena mišljenja između princa Harija i O’Konorove, profesorke kliničke psihologije i psihijatrije na Univerzitetu u Arizoni, čije se istraživanje fokusira na psihološke i fiziološke efekte gubitka bliske osobe.

Zajedno su istražili naučne aspekte tugovanja i otpornosti, dok se Hari oslonio na iskustva iz sopstvenog života – od gubitka princeze Dajane i služenja vojnog roka u Avganistanu, preko terapije i napada panike, pa sve do braka sa Megan Markl i uloge oca.

“Nisam plakao kada mi je rečeno da mi je mama umrla, samo sam plakao na njenoj sahrani, a onda to nisam činio skoro dve decenije. Bio sam ubeđen da je to snaga, ali nije. Bio je to 12-godišnji dečak bez dozvole da se ispolji emocije i bez mape puta kako da se izleči”, rekao princ Hari i dodao: “Pomislili biste da sam imao najbolju pomoć na svetu. Ja sam princ, za ime Boga, ali i dalje sam tugovao i nisam imao gde da stavim ta osećanja”.

Osećao je krivicu posle majčine smrti

Hari je rekao da je godinama nakon Dajanine smrti sama sreća delovala kao izdaja njegove majke. Opisao je kako je brinuo da bi ga oporavak od tuge mogao na neki način udaljiti od nje.

“Dugo sam bio emotivno otupeo, uglavnom zato što sam se osećao kao izdajica i osećao krivicu zbog same mogućnosti da budem srećan i radostan bez nje. Osećao sam da moram da budem tužan i emotivno otupeo kako bih joj dokazao da mi nedostaje”.

Vremenom se, kako je istakao njegov pogled na stvari drastično promenio.

“Ali stvarnost je zapravo bila ta da je ona samo želela da budem srećan. To je za mene predstavljalo ogromnu promenu u načinu razmišljanja. Oslobodilo me je i pružilo mi sasvim drugačiji pogled na život”.

Zaboravio je kako zvuče glas i smeh njegove majke.

Naglasio je da je potiskivanje bolnih sećanja nakon Dajanine smrti imalo neželjenu posledicu: izgubio je pristup i onim srećnim uspomenama.

“Odbrambeni mehanizam uma i tela isključio je emocije i sećanja. Ne samo ona loša, već i lepa sećanja. Zaboravio sam kako zvuči glas moje majke. Zaboravio sam njen smeh. Nisam mogao ni da zamislim kako izgleda, a da ne pogledam njenu fotografiju”.

Tokom razgovora, Hari je rekao da nije plakao kada je saznao da je Dajana preminula, već je slom doživeo tek na njenoj sahrani – nakon čega nije plakao zbog njene smrti gotovo dve decenije.

“Bilo mi je potrebno mnogo vremena da pronađen put ka emocionalnoj snazi i otpornosti”, poručio je.

Parfem princeze Dajane pomogao mu je da vrati sećanja

Princ je otkrio da mu je terapeut predložio da pronađe parfem svoje majke kako bi pristupio sećanjima do kojih je bilo teško doći.

“Bilo je to kao da sam prebačen u neko drugo vreme. I to je otključalo sve ono što je prethodno bilo zaključano”:

Onto iskustvo opisuje kao probijanje kroz emotivni zid koji je podigao nakon Dajanine smrti.

“Ali nanošenje majčinog parfema bilo je gotovo kao izbacivanje pojedinih cigala iz zida, tako da sam mogao da vidim šta je sa druge strane, a određena sećanja i iskustva su mogla da počnu da prodiru”, napomenuo je.

Upao je u depresiju nakon što je napustio Veliku Britaniju

Hari se takođe setio šta se dogodilo nakon što su se on, Megan i njihov sin Arči preselili u Kanadu krajem 2019. godine, usred odluke para da se povuče iz kraljevskog života. Otkrio je do sada nepoznate detalje o Megzitu i o njegovom životu u Britaniji.

“Preselili smo se u Kanadu da bismo se malo sklonili od svega, samo da bismo mogli da razmišljamo. Boravak u Kanadi, daleko od stresnog okruženja u kojem mi je telo verovatno bilo preplavljeno adrenalinom, doveo je do toga da sam nakon dva-tri dana doživeo taj nagli pad nivoa adrenalina – nešto što nikada ranije nisam iskusio.

Bilo je kao da mi je potreban stres kako bih dobio adrenalin koji pokreće moj mozak, jer sam kod kuće postajao potpuno beskoristan. Zapravo sam za dve nedelje zapao u depresiju i osećao sam se kao da ne mogu da funkcionišem bez adrenalina”.

To iskustvo je usledilo nakon godina tokom kojih mu je, kako je Hari istakao, adrenalin pomagao da napreduje kroz život — uključujući i period vojne službe.

Kraljevske obaveze su nekada izazivale “potpunu paniku”

Hari je veoma slikovito opissao anksioznost koju je nekada osećao dok je obavljao javne dužnosti.

“Bilo je perioda kada su mi javni nastupi izazivali potpunu paniku, od početka do kraja”, istakao je i nastavio: “Panika bi nastala kada bih morao da obučem odelo, sako i kravatu, jer bih odjednom osetio gušenje. Panika me je obuzimala dok sam putovao od jedne do druge tačke i izlazio iz automobila pred svim tim kamerama i zvukom fotoaparata.

Počeo sam da shvatam da sam se ozbiljno iscrpeo kada bi samo oblačenje obične košulje — stezanje kragne — dovodilo do toga da bukvalno osećam gušenje; doživljavao sam napade panike čak i dok sam se kolima vozio na posao. I tada sam shvatio: u redu, ovde je reč o nečem ozbiljnijem, o nečemu što moram da istražim”.

Dodatni sloj anksioznosti proizilazio je iz ulaska u prostoriju u kojoj nije znao šta će mu ljudi reći, ali se jedan strah posebno izdvajao.

“Najveću anksioznost kod mene je izazivao strah od znojenja. Plašio sam se da će me ljudi videti neurednog, a da ja neću moći u jednoj kratkoj rečenici da im objasnim šta se zapravo dešava. Osećao sam se kao da sam upravo izašao iz bokserskog meča.”

Dodaje da javni nastupi i dalje mogu da izazovu fizičku reakciju. “Postoje javni nastupi koji i dalje pokreću adrenalin. Neću da lažem”, rekao je kroz osmeh.

Ima pravilo od 10 dana kada je reč o odsustvu od Megan i njihove dece.

Hari je izjavio da mu sreća koju pronalazi u porodici pomaže da uravnoteži poslovne obaveze.

“Za mene su najvažniji faktori energija, radost i sreća koje crpim iz vremena provedenog sa porodicom, posebno sa našom decom – kao i radost i sreća koje osećam dok sam na terenu i obavljam svoj posao”. Ima i posebno pravilo za održavanje te ravnoteže.

“Ključ za postizanje ravnoteže i pronalaženje radosti i sreće jeste da ne budem odvojen od supruge i dece duže od 10 dana. To je način da uskladim posao i njegovu svrhu sa ulogom oca i supruga, odnosno da objedinim te različite aspekte svog identiteta”.

Oseća da je majka uz njega

Skoro tri decenije nakon Dajanine smrti, Hari kaže da je njegova majka i dalje prisutna kako u njegovom privatnom životu, tako i u poslovima kojima odlučuje da se bavi.

“Nadam se da bi moja majka bila ponosna na sve što radim i na sve čemu posvećujem svoju energiju. Dok sam nastojao da nastavim i sačuvam njeno nasleđe, nisam shvatao da su poslovi koje sam na kraju izabrao ili oni koji su me privukli i za koje sam se zainteresovao, toliko slični onima kojima se i ona bavila”.

Kako je rekao, tuga je ostavila osećaj da tokom celog života “nosi” Dajanu u sebi.

“Postoji taj aspekt nošenja majke u sebi, što mi na kraju daje energiju za posao kojim se bavim. Već dugi niz godina – posebno u poslednjih šest – u sebi osećam snažno prisustvo svoje majke”.

Takođe opisuje trenutke u kojima veruje da oseća Dajanino prisustvo.

“Mnogo toga se dogodilo u mom životu u poslednjih šest godina, a ona se “pojavljivala” u trenucima kada je sasvim logično što se baš tada pojavila. Ali znam da, ako se više potrudim, mogu biti povezan sa njom češće nego samo u tim prolaznim trenucima”.

Govoreći o tim iskustvima, on je napomenuo: “Ne postoji drugo tumačenje osim da si to ti. Doživljavam to kao… kao energiju. A tu je i vizuelni aspekt. To je znak. I tesno je povezano s njom”.

A kada naiđu teški trenuci, Hari kaže da se i dalje obraća majci tražeći smernice: “Zdravo, potrebna mi je pomoć. Usmeri me, vodi me pravim putem”.

Dok posmatra njenu fotografiju, on se pita šta bi Dajana mislila o njegovom životu

Njegov današnji odnos prema sećanju na majku je upadljivo drugačiji od onog iz vremena kada je bio dete. Iako je u svojoj školskoj sobi imao Dajanine fotografije, “jasno pamti da nije razmišljao o majci, jer razmišljanje o nečemu tako tužnom… nikada je ne bi vratilo”.

Sada, na pitanje koliko često razmišlja o Dajani, Hari odgovara: “Gotovo svake večeri, a zatim i većinu vremena ujutru”.

Takođe, jednu posebnu majčinu fotografiju čuva blizu sebe.

“Zaista mogu da uspostavim kontakt očima s njom, a u njenom osmehu ima neke nestašnosti”, rekao je pokazujući O’Konor uramljenu fotografiju koju je snimio fotograf Patrik Demaršelije u Dajaninom stanu u Kensingtonskoj palati, krajem 1995. godine, za naslovnu stranu časopisa Harper’s Bazaar.

“Oči – osećam se veoma povezano sa njom. I jesam, zatekao sam sebe kako je gledam i pitam se šta ona misli o tome šta ja trenutno radim”.

Hari kaže da ponekad “„traži da vidi da li se izraz lica menja, ali to se nikad ne dešava“.

Terapija koja mu je pomogla

Hari, koji je o svojim iskustvima sa psihodelicima već govorio u svojim bestseler memoarima Spare, osvrnuo se na sve brojnija istraživanja o terapiji uz primenu psihodelika, naročito kada je reč o veteranima.

“Nakon što sam se uverio kako psihodelici pomažu veteranima i drugima koji pate, zaista me raduje što podrška ovim istraživanjima dobija na zamahu i prevazilazi stranačke podele ovde u SAD”, istakao je.

Vidi poseban potencijal u kombinovanju tradicionalne terapije sa onim što naziva “savremenim lekovima”.

“Kombinovanje konvencionalne terapije sa savremenim lekovima ruši zidove i prepreke, omogućavajući vam da se otvorite i zađete dublje nego što biste se ikada usudili”, poručio je.

Kaže da je vojska postala “savršeno skretanje pažnje” sa tuge koju je osećao.

Hari je povezao adrenalin, koji je godinama nakon Dajanine smrti osećao, sa svojom odlukom da se sa 20 godina pridruži vojsci.

“I tokom 15 ili 20 godina, kada bi me pitali: ’Jesi li dobro?’, odgovarao sam: ’Dobro sam.’ Bila je to otupelost, emocionalno povlačenje u sebe. A da toga nisam bio svestan, adrenalin me je pokretao i vodio. Upravo me je taj pokretački impuls naveo da se sa 20 godina pridružim vojsci. Bilo je to savršeno skretanje pažnje”.

Kada se 2013. godine vratio iz svoje druge misije u Avganistanu, izostanak misije suočio ga je sa emocijama koje je godinama potiskivao.

Iako je drugima odavao utisak da je “sasvim dobro”, u sebi se sve više povlačio.

“Povukao sam se iz društva i prestao da se viđam sa mnogim prijateljima. Mnogo prijatnije sam se osećao dok sam sedeo kod kuće i gledao seriju ’Prijatelji’”.

Počeo je i da traži pomoć. “Nažalost, nailazio sam na lekare opšte prakse koji nisu bili osposobljeni da mi pomognu. Sve se svodilo na poneki savet ili predlog da uzmem lek. A ja sam se tome oštro protivio. Prihvatao sam savete, ali to nije davalo nikakve rezultate. Zato sam nastavio da tražim ono što bi mi zaista pomoglo”.

Kada ga je sve to konačno sustiglo, “bilo je veoma zanimljivo to što njegov posttraumatski stres nije bio vezan za Avganistan”. Objasnio je: “Činilo se da su stvari koje sam video i doživeo poslužile kao okidač za druge traume koje su se taložile u meni”, prenosi People.

Terapija mu je konačno dala “dozvolu da tuguje”

Terapija mu je na kraju pomogla da se suoči sa emocijama koje je veći deo života potiskivao.

“Jedna od najvažnijih stvari koje sam dobio kroz terapiju bila je dozvola da tugujem. Sedenje u prostoriji sa potpunim strancem, uz sposobnost, samopouzdanje i poverenje da mogu da se otvorim”. Efekat je, kaže on, bio trenutan i dubok.

“Za dve ili tri seanse saznao sam o sebi više nego za prethodnih 20 godina. Pre svega, ona mi je pomogla da prihvatim i priznam sebi da tugujem, da je u redu tugovati i da je ono što mi se dogodilo bilo zaista veoma teško”:

To što je mogao da imenuje i prizna ono što je doživeo, omogućilo mu je da započne “proces oporavka i isceljenja”.