Tamara Vučić prvi put o najtežem periodu: “Ostala sam bez bebe 10 dana pred porođaj”

Tamara Vučić sada je otvorila jednu od najbolnijih stranica svog života i prvi put detaljnije govorila o periodu u kojem, kako kaže, nije želela ništa osim tišine, mira i vremena da pokuša da zaceli.

– To mi je najteži trenutak u životu – rekla je Tamara u emisiji “U sredu sa Bojanom Bilbijom”.

Ispričala je da se gubitak bebe dogodio 2014. godine, svega deset dana pre zakazanog porođaja.

– U tom trenutku ja sam želela samo tišinu i mir i vreme da pokušam da zacelim – navela je Tamara Vučić.

U toj rečenici možda je sadržano sve ono što žena može da poželi kada joj se život u jednom trenutku potpuno promeni. Bez velikih reči. Bez objašnjenja. Bez potrebe da odgovara na pitanja, da bude jaka ili da bilo kome objašnjava ono što ni sama još ne ume da razume.

Samo tišina. I vreme.

Iskustvo “ekstremne tuge”

Tamara je i ranije govorila da je gubitak bebe bio iskustvo “ekstremne tuge”, ali je sada otkrila detalj koji javnost gotovo da nije znala, koliko je trudnoća bila odmakla i koliko ju je malo dana delilo od porođaja.

Kada trudnoća dođe do samog kraja, dete odavno nije samo očekivanje. Ono već ima mesto u životu svojih roditelja. Postoje planovi, ime, odeća, razgovori, zamišljeni prvi susret, možda i slika toga kako će izgledati prvi dani kod kuće. U majčinim mislima taj život je već počeo.

A onda sve stane. Govoreći o tom periodu, Tamara je rekla da se tada osećala kao neko ko je doslovno pao.

– Kad neko ko leži na podu, a ja sam, metaforički govoreći, zaista tada bila na podu, i vi ga šutirate. To se prosto ne radi – rekla je Tamara Vučić.

Posebno ju je, kako je ispričala, pogodilo to što su se upravo u tom trenutku pojavile tvrdnje da ju je suprug Aleksandar Vučić tukao i da je nasilje navodno bilo povezano sa gubitkom bebe. Te navode je odbacila.

– Kako si mogao, čoveče, da izmisliš takvu laž? Pa kako se ne plašiš Boga?

Objasnila je da u tom trenutku nije znala kako da se zaštiti od svega što je čitala. Vremenom je morala da pronađe sopstveni mehanizam kako bi mogla da nastavi svakodnevni život, ali to, kako je rekla, ne znači da se čovek na takve stvari ikada zaista navikne.

U tom periodu nije razmišljala o politici, pozadini tih priča niti o tome ko ih plasira. Razmišljala je o ljudskosti. O tome kako je moguće da neko vidi ženu koja prolazi kroz možda najveći gubitak koji može da zamisli i odluči da joj upravo tada nanese još jednu bol.

Tamara je naglasila i da ona i njen suprug imaju potpuno jasan stav kada je nasilje nad ženama u pitanju.

– I on i ja imamo nultu toleranciju prema muškarcima koji dignu ruku na ženu – otkriva.

Ipak, mnogo više od demantija ostaju njene reči o samoj boli.

– Želela sam samo tišinu i mir.

“To mi je najteži trenutak u životu”

To je rečenica u kojoj će se možda prepoznati mnoge žene koje su prošle kroz gubitak trudnoće, ali i svako ko je ikada izgubio nešto što je već smatrao delom svog života.

Jer takav gubitak nije samo trenutak u kojem nečega više nema. To je i gubitak svega što je čovek već zamišljao da će doći.

Prvog zagrljaja. Prvog plača. Prvog odlaska kući. Svih onih običnih dana koji su u mašti već postojali. Tamara je kasnije postala majka Vukana, ali je i ranije govorila da jedno iskustvo nije izbrisalo drugo.

– Kroz dva carska reza prošla sam ekstremnu tugu i ekstremnu radost – govorila je ranije, opisujući koliko su oba iskustva ostala duboko utkana u nju.

Možda je upravo to jedna od najtežih istina o velikom gubitku. Život se nastavi. Dođu novi dani, nova sreća, rutina, osmesi, obaveze. Ali ono što je izgubljeno ne nestane. Samo vremenom prestane da bude glasno.

Postane deo žene, deo njenog sećanja, deo načina na koji gleda život, porodicu, strah i sreću. Zbog toga Tamara danas o tom periodu govori bez velikih reči, ali sa emocijom koju je teško ne razumeti.

– To mi je najteži trenutak u životu – rekla je Tamara.

Ponekad su upravo najjednostavnije rečenice najteže. Jer iza njih stoji sve ono za šta godinama nije bilo reči.