Rus ceo život tražio vanzemaljce, a na kraju je našao nešto mnogo gore

Interesovanje za nepoznato kod Černobrova se javilo još u ranom detinjstvu, s obzirom na to da je rođen u vojnom avijacijskom garnizonu gde je svakodnevno slušao zvuke motora i neverovatne priče pilota.

Nakon završene srednje škole, upisao je Moskovski avijacioni institut, a taj sudbonosni korak odredio je smer u kom će se kretati njegova karijera. Na institutu se upoznao sa radom profesora Feliksa Zigelja, pionira sovjetske ufologije, koji je proučavanju anomalija pristupao isključivo naučnim metodama, bez senzacionalizma.

Pod uticajem ovih učenja, Černobrov i njegovi prijatelji su najpre osnovali mali debatni klub, koji je vremenom prerastao u moćnu mrežu Kosmopoisk, okupljajući stotine entuzijasta i istraživača. Ova velika misterija svemira i neotkrivenih pojava postala je njegova životna misija.

Ekspedicije koje su šokirale

Vadim Černobrov je bio čovek sa terena i organski nije podnosio rad u toplim kabinetima i kancelarijama. Njemu je bilo od presudne važnosti da lično poseti svako sumnjivo mesto, oseti tlo pod nogama i precizno zabeleži merenja svih instrumenata. Iako su ga kolege često nazivale ruskim Indijanom Džonsom, on sam nikada nije doživljavao svoje opasne ekspedicije kao zabavnu avanturu, već kao mukotrpan i ozbiljan rad.

Tokom istraživanja čuvene Tunguske katastrofe, njegova ekipa nije jurila za jeftinim naslovima, već je danima strpljivo uzimala uzorke zemljišta i razgovarala sa preživelim svedocima i starosedeocima.

Jedno od najčudnijih mesta koje je posetio bilo je jezero Brosno u Tverskoj oblasti, gde se nakon eksplozije jedne petarde sa samog dna podigla misteriozna, sluzava masa, sa koje je njegova ekipa pažljivo uzela uzorke za dalju laboratorijsku analizu.

Na ozloglašenoj Medvedickoj gredi, koja decenijama uživa mračnu reputaciju među lokalnim stanovništvom, Černobrov i njegovi ljudi otkrili su razgranatu mrežu podzemnih tunela. Najveće iznenađenje za sve članove ekspedicije bili su potpuno istopljeni zidovi pojedinih prolaza, koji su izgledali kao da su obrađeni nekim nepoznatim oružjem ili toplotom ekstremne temperature.

Članovi Kosmopoiska su detaljno mapirali ove hodnike, ali odgovor na pitanje ko ih je i kako napravio nikada nisu dobili, pa je to ostala još jedna velika tajna u njegovoj bogatoj arhivi.

Takođe, tokom ekspedicija u okolini Gelendžika i proučavanja čuvenog kištimskog fenomena patuljka pod imenom Aljošenka, instrumenti i merni aparati su redovno otkazivali saradnju, kompasi su potpuno divljali, dok se nivo radijacije menjao bez ikakvog logičkog objašnjenja.

Svaki odlazak na teren bio je ogroman izazov za opremu, ali i za psihičku stabilnost svih učesnika, koji su se suočavali sa stvarima koje nauka ne može da objasni. Černobrov je o ovim istraživanjima napisao više od 30 knjiga, ali to nisu bile naučnofantastične priče već stručni tomovi ispunjeni tabelama, grafikonima i egzaktnim podacima koji predstavljaju neprocenjivu bazu podataka za buduće generacije, čak i ako je akademska zajednica često sumnjičavo gledala na njegovo istraživanje.

Bolest i zagonetka nestanka

Vest o smrti Vadima Černobrova 2017. godine odjeknula je kao grom iz vedrog neba u svim svetskim medijima, s obzirom na to da je imao samo 51 godinu i da je bio u punoj snazi. Zvaničan medicinski uzrok smrti bio je rak krvi, odnosno leukemija.

Oni koji su bili bliski sa njim tvrde da se do poslednjeg daha nije predavao, te da je čak i iz bolničke postelje slao mejlove, davao savete mlađim kolegama i kovao planove za narednu sezonu terenskog rada.

Njegovo narušeno zdravlje i brzi odlazak odmah su pokrenuli lavinu teorija zavere među ufolozima i njegovim vernim pratiocima koji nisu mogli da se pomire sa činjenicom da je tako snažan čovek odjednom nestao.

Mnogi njegovi saradnici uvereni su da iza njegove prerane smrti stoji nešto mnogo opasnije od obične bolesti. Tako su, na primer, istraživači Gario u svojoj popularnoj knjizi o tajnim dosijeima KGB-a izneli prilično šokantne tvrdnje: “Uzrok njegove teške bolesti direktno je povezan sa njegovim dugotrajnim boravkom na mestima gde su se navodno spuštali neidentifikovani leteći objekti, koje je on godinama opsesivno istraživao”.

Drugi teoretičari i ufolozi su uvereni da je presudnu ulogu odigrala visoka radijacija kojoj je Černobrov bio konstantno izložen tokom svojih brojnih ekspedicija, gde su merni aparati često pokazivali vrednosti koje su daleko iznad svih dozvoljenih bezbednosnih granica.