Majka četvoro dece napustila Beograd, sada u žive u Kusatku: “Ni za kakave pare se ne bih vratila u grad!”

Jelena Davidović je pre četiri godine sa suprugom i četvoro dece napustila Surčin i preselila se u selo Kusadak kod Smederevske Palanke. Danas vodi imanje i etno-selo, sa decom brine o brojnim životinjama, gostima nudi domaću hranu sa lokalnih gazdinstava, a sprema se za još jedan veliki korak – otvaranje zoološkog vrta u kojem će, pored domaćih, biti i egzotičnijih životinja. I dok priznaje da je život na selu fizički zahtevniji, na pitanje da li bi se vratila u Beograd odgovara bez razmišljanja – nikada.

„Nikada se ne bih vratila u Beograd“

Odluka da život u Surčinu zamene selom nije bila impulsivna. Jelena kaže da je o tome razmišljala gotovo deset godina, prvenstveno zato što je želela drugačije okruženje za odrastanje svoje dece. Pre četiri godine došao je trenutak kada su prestali da razmišljaju i odlučili da krenu.

– Odluka o preseljenju doneta je davno, ona je zapravo bila decenijska. Pre četiri godine je jednostavno došao trenutak za presek i rekli smo – idemo, to je to! U gradu me je gušilo apsolutno sve. Smatrala sam da to jednostavno nije mesto gde želim da podižem svoju decu. Želela sam nešto kompletno drugačije, zdravije i ispravnije za nas. Danas, kada me pitaju da li bih se ikada vratila u Beograd, moj odgovor je – nikada više! Nema tih novaca koji bi me vratili nazad, jer ovde postoji nešto mnogo vrednije što se novcem ne može kupiti. U gradu su ljudi postali samo „čekači liftova“, dok na selu, od jutra do mraka, život funkcioniše u nekom potpuno drugom, prirodnijem ritmu. Jeste fizički teže, ali zato hrani dušu – objašnjava Jelena.

Decu su za život na selu pripremali uz koke, zečeve i morke

Životinje porodici Davidović nisu bile nepoznanica ni dok su živeli u Surčinu. Punih 15 godina bavili su se odgajivanjem čivava, pa su deca praktično od rođenja odrastala uz njih. Ipak, Jelena je želela da ih pre selidbe upozna i sa životinjama koje će postati deo njihove svakodnevice na imanju.

Godinu dana pre preseljenja počela je svojevrsna porodična „obuka“, a entuzijazam četvoro mališana ubrzo je postao toliko veliki da je mama ipak morala da postavi granicu.

– Kada smo deci rekli da odlazimo na selo, to je bila čista sreća i veselje. Oni su od prvog trenutka života okruženi životinjama. Godinu dana pre zvaničnog preseljenja otišli smo na surčinsku stočnu pijacu i kupili od svega po komada dva – dve-tri koke, zeku, dve morke… Bila je to prava mala sića, ali nam je služila da počnemo da učimo o brizi o njima. Htela sam da maksimalno angažujem decu, da raste njihov entuzijazam i volja i da prosto uđu u celu tu materiju pre samog prelaska. Ipak, morala sam da podvučem crtu kada su zatražili nešto sasvim nesvakidašnje. Rekli su: „Mama, želimo krokodila!“ Tada sam morala da im kažem dobro, sad smo stvarno preterali – kroz smeh prepričava Jelena.

Kusadak su pronašli zahvaljujući jednom snimku na YouTube-u

Kada su doneli odluku da odu iz grada, trebalo je pronaći i mesto koje će zadovoljiti potrebe šest članova porodice. Jelena je znala da želi Šumadiju, ali je njena prvobitna predstava seoskog života bila mnogo više divlja od onoga što je sa četvoro dece bilo praktično izvodljivo.

Presudan je, sasvim slučajno, bio jedan snimak na internetu na koji je naišla njena pokojna tetka.

– Nisam želela Vojvodinu, niti Srem. Htela sam isključivo Šumadiju jer imam utisak da je ovaj kraj ipak malo manje zagađen. Gledala sam Aranđelovac i okolinu. Međutim, moja pokojna tetka je sasvim slučajno na YouTube-u naletela na neki snimak gde jedan deka priča kako meštani pišu peticiju da se selo pridruži Mladenovcu. Kada sam izguglala Kusadak, potpuno sam se oduševila. Selo ima školu, vrtić, prodavnicu, poštu, pa čak i kafić! Moja lična želja je bila da živim negde „bogu iza tregera“, u brdu i planini s medvedima, ali s obzirom na to da imam četvoro dece, morala sam da ispunim realne životne kriterijume kako bi vrtić, škola, a sutra i srednja škola bili lako dostupni. Kusadak je ispunio sve naše kriterijume – lokacija je fenomenalna, blizu je velikih gradova, a opet nudi savršen mir – opisuje Jelena.

Preporučujemo vam još jednu inspirativnu priču o preseljenju na selo: Nataša i Saša su se zaljubili sa 45, napustili grad i od nule pokrenuli biznis na selu.

„Gde je muž, je l’ pobegulja?“ – komentari na mrežama nisu je zaobišli

Otkako je počela javno da govori o životu na selu, Jelena se susrela i sa pitanjima koja nemaju mnogo veze sa samim imanjem. Deo ljudi zanimalo je gde je njen suprug i zbog čega ga ne viđaju kako zajedno sa njom obavlja fizičke poslove.

Na komentare da je „pobegulja“ i pitanja gde se nalazi otac njene dece Jelena odgovara direktno – njihov porodični model možda nije onakav kakav pojedinci zamišljaju, ali podrške ne nedostaje.

– Kada u emisijama pričam u množini, ljudi me često pitaju: „Čekaj, a gde je on?“ Čitala sam katastrofalne komentare na internetu poput onih: „Pobegulja, nema ga, gde je čovek?“ Moram da naglasim – čovek je živ i zdrav! Deca imaju oca koji ih je napravio, a ne komšija. On jeste podrška za sve, ali jednostavno fizički nije ovde na imanju i to je to. Ja sam ta koja obavlja fizičke poslove jer ja to zaista volim i želim. Ovo imanje je moja beba, nešto u čemu uživam. Suprug je tu za decu, tu je kao ogromna podrška za mene i to je najvažnije – otvoreno govori Jelena.

„Kakva sam ja seljanka ako ne ustajem u pet?“

Preseljenje iz grada nije značilo da Jelena mora da prihvati svako nepisano pravilo tradicionalnog života na selu. Ima svoj ritam i ne vidi razlog da ga menja samo zato što se od nekoga ko ima stoku očekuje da dan počinje u cik zore.

Najvažnije joj je, kaže, da su sve životinje zbrinute, nahranjene i zdrave.

– Ustaje se rano, naravno, jer deca idu u školu i vrtić, ali moj plan rada je ipak malo drugačiji od tipičnog seoskog ritma. Ljudi se ovde ponekad smeju i pitaju me kakva sam ja to seljanka kada ne ustajem u pet ujutru da namirujem stoku. Ja im kažem – ja sam bre „komponovana“ i izgrađena žena! Moje životinje su uvek nahranjene, namirene, debele i srećne. Ali ko kaže da to mora da se radi baš u pet ujutru? Da li to negde piše? Nije se dokazalo da su svi koji ustaju u pet osvojili čitav svet. Ja nikada nisam rekla da sam tipična seoska osoba, ali sve što čovek želi i odluči, to može i da ostvari – slikovito objašnjava ona.

A evo još jedne atipične “seljanke2: Angelina je srce Vračara zamenila selom: Napustila posao i u 54. počela novi život.

Četvoro dece ima svoje zadatke na imanju

Jedan od razloga zbog kojih je Jelena želela da deca odrastaju na selu jeste i drugačiji odnos prema obavezama. Na imanju nema mnogo prostora za podelu na „mamine“ i „dečje“ poslove – svako, u skladu sa svojim mogućnostima, učestvuje.

Posebno tokom letnjeg raspusta porodična organizacija dolazi do izražaja, jer visoke temperature znače da životinje zahtevaju dodatnu brigu.

– Moja deca su maksimalno uključena u sve poslove. Tokom letnjeg raspusta svi rade – od čišćenja obora do namirivanja stoke. Pred radni vikend redovno imamo akcije čišćenja i spremanja imanja. Tokom velikih vrućina nosimo vodu i pojimo životinje po četiri-pet puta dnevno. Svi su uključeni, imamo sjajnu organizaciju i to za njih nije teret zbog kog „odumiru“. Meni je za namirivanje stoke potrebno svega 15 do 20 minuta dnevno. Selo zapravo nije toliko fizički teško koliko ljudima pruža mentalni mir i spokoj – ističe Jelena.

„Ne moraš da živiš od sela da bi živeo na selu“

Jedna od predrasuda sa kojima se često susreće jeste da preseljenje na selo automatski podrazumeva bavljenje poljoprivredom i težak fizički rad od jutra do mraka.

Jelena smatra da je upravo suprotno – selo može da bude samo mesto na kojem čovek bira da živi, dok posao kojim se bavi ne mora imati nikakve veze sa poljoprivredom.

– Ne mora svako ko se preseli na selo da ima ovoliko životinja. Možete živeti na selu samo radi svog dvorišta, mira i voćnjaka. Ne mora da se živi isključivo „od sela“, može se jednostavno živeti na selu i raditi nešto drugo. Kod nas u Kusatku čak 80 odsto ljudi zapravo radi u Beogradu. Meni jeste fizički zahtevnije zbog svega što sam izabrala da imam, ali ne znači da tako mora da izgleda svačiji život na selu – objašnjava ona.

Od porodičnog imanja do etno-sela

Jelena je po struci ugostitelj, pa je prirodno bilo da u jednom trenutku spoji profesiju sa životom koji je izgradila u Kusatku.

Ideja je da gost koji dođe na imanje ne dobije samo obrok ili smeštaj, već iskustvo zbog kojeg će bar nakratko usporiti i osetiti atmosferu kakvu mnogi pamte iz detinjstva i odlazaka kod bake i deke.

– Rano sam postala majka i uvek sam tražila način kako da radim, a da istovremeno budem kod kuće i prisutna u odrastanju svoje dece. Danas u našem etno-selu gledamo da sve što ponudimo gostima bude domaće i sveže. Sve namirnice, od mleka i sira do mesa, otkupljujem sa lokalnih gazdinstava. Želim da ljudi koji dođu ovde kvalitetno pojedu i popiju, baš onako kako bi jeli kada odu kod svoje bake ili rodbine na selo – da to bude pravi odmor i za dušu i za telo, bez ikakve poslovne zategnutosti – sa zadovoljstvom opisuje Jelena.

Na taj način, njen posao nije vezan samo za sopstveno gazdinstvo. Nabavkom namirnica od komšija i lokalnih proizvođača deo novca koji gosti ostave u etno-selu ostaje upravo u kraju u kojem ono posluje.

Sada u Kusadak dovodi i egzotične životinje

Etno-selo, međutim, nije poslednja Jelenina ideja. Na gazdinstvu se priprema novi projekat – zoološki vrt.

Pored konja, ovaca, koza i živine koje porodica već ima, plan je da novi prostor postane dom i egzotičnijim životinjama. U projekat je ušla sa dugogodišnjim prijateljem Zdravkom Pantićem, koji se, prema njenim rečima, decenijama bavi uzgojem i prodajom egzotičnih životinja.

– Imamo konje, ovce, koze, živinu, ali u ovom novom prostoru biće i egzotičnijih životinja. Moj najbolji prijatelj Zdravko se već decenijama bavi uzgojem i prodajom egzotičnih životinja i sarađuje sa beogradskim zoološkim vrtom. Ušli smo u saradnju i zoološki vrt registrovali pod mojim gazdinstvom. Gledamo da kavezi budu maksimalno u skladu sa prirodom kako bi životinje bile srećne i zadovoljne, a za posetioce će to biti nešto zaista preslatko i jedinstveno – otkriva Jelena.

Pre četiri godine Jelena je sa porodicom napravila potez za koji kaže da se pripremao čitavu deceniju. Danas u Kusatku ima ono što joj je u gradu nedostajalo – prostor, prirodu, životinje, drugačiji ritam odrastanja za četvoro dece, ali i posao koji može da razvija tamo gde živi.

I zato, iako ne romantizuje selo niti tvrdi da je život bez fizičkog rada i obaveza, kada uporedi ono što je ostavila sa onim što je dobila, za nju dileme nema.