Katarini su umrla dva muža, dok se drugi lečio od leukemije ona je saznala da ima tumor na mozgu

Godinama kasnije dozvolila je sebi da ponovo voli, dobila drugog sina i, iako ta veza nije opstala, sa bivšim partnerom izgradila je odnos koji je prevazišao klasične okvire razvedenog para. Nakon razvoda usledila je prvo bolest – leukemija, njenog drugog muža, koji je kasnije preminuo, ali se Katarina i sama suočila sa dve teške dijagnoze, tumorom mozga i štitne žlezde. Danas, sa 61 godinom, na sve što joj se dogodilo gleda kao na životni put koji ju je menjao, učio i terao da iznova pronalazi snagu.

Pročitajte i potresnu ispovest Gordane Dimitrijević koja je zbog raka ostala bez obe dojke, a reči njenog muža bolele su još više.

Venčanje nakon sedam dana

Katarina je imala samo 24 godine kada je na moru slučajno upoznala čoveka za kojeg će se ubrzo udati. Ono što je okolini izgledalo kao ishitrena odluka, za njih dvoje bilo je, kako ga ona opisuje, prepoznavanje duša.

– Prvog muža upoznajem na plaži. On je kasnije, kada smo se već venčali, pričao kako je potpuno uveren da ga njegova žena voli zbog njega samog, jer ga je upoznala kada je na sebi imao samo kupaće gaće i bio bos, pa nije ni znala da li ima išta i kako uopšte izgleda kada se obuče. Upoznali smo se na plaži, proveli nekoliko dana na moru i ja sam se vratila u Beograd – priseća se Katarina.

Bilo je to vreme bez mobilnih telefona i današnje mogućnosti da sa nekim ostanete u neprekidnom kontaktu. Ipak, njihova priča nastavila se čim se vratila sa mora.

– U to praistorijsko vreme mobilni telefoni su bili retkost i nismo ih imali. On me je sačekao na aerodromu i više se fizički nismo rastali. Posle sedam dana smo odlučili da se venčamo. Niko me, naravno, nije podržao niti razumeo. Svi su mislili da sam skrenula, da sam površna i da ne znam šta radim, ali mi smo kroz sve to prošli potpuno prirodno. To je zaista bilo prepoznavanje duša – kada se sa nekim toliko uklapate, to može samo neka čista duša koja se širom otvorila – kaže Katarina.

Dve godine kasnije jedan poziv promenio je sve

U braku su dobili sina, ali njihova zajednička sreća trajala je svega dve godine. Kada je dečak imao godinu i tri meseca, otišli su na letovanje u Crnu Goru. Katarinin suprug krenuo je nazad za Beograd kako bi završio određene obaveze. Više se nije vratio.

Sa njim je putovala njihova prijateljica, koja je želela da iznenadi majku za rođendan. Doživeli su tešku saobraćajnu nesreću u kojoj je ona poginula na mestu, dok je Katarinin suprug završio u bolnici.

Usred sopstvene tragedije, otac stradale devojke tada je uradio nešto što Katarina ni danas ne zaboravlja.

– Njen ujak je saznao za nesreću i javio njenom ocu u Beogradu, koji je znao da je ona putovala sa mojim mužem. Snaga tog čoveka je najveća ljudska snaga koju sam ikada srela. U trenutku kada je saznao da mu je dete poginulo na licu mesta, on meni javlja da se ništa ne brinem, da mi je muž u bolnici i da će doći po mene i moju bebu u Crnu Goru da odemo zajedno tamo. On je pazio kako ću ja kroz to proći, noseći u sebi nezamislivu bol – sa dubokim poštovanjem govori Katarina.

“Bila sam najsrećnija i najvoljenija, a onda je taj život nestao”

Narednih šest dana provela je između nade i neizvesnosti. Suprug je bio u komi, ali Katarina je verovala da će se probuditi.

– Moj muž je bio šest dana u komi, a ja sam ga gledala na intenzivnoj nezi i bila uverena da će preživeti jer je izgledao fantastično. Polako sam se opuštala iz dana u dan i zato je šok bio ogroman kada su mi javili da je preminuo – priseća se ona jednog od najtežih trenutaka svog života.

Od žene koja je živela, kako sama opisuje, svoju bajku, preko noći je postala udovica sa malim detetom.

– To je bio jedan od najtežih dana u mom životu, jer sam u tom periodu bila najopuštenija, najsrećnija i najvoljenija žena na svetu, a onda je taj život jednostavno nestao bez popravke. Nakon toga sam se zaključala. Bila sam grozna prema prijateljima, svi su mi smetali jer nisu imali moje probleme. Sklanjala sam se od svih, ali sam kroz te izazove zapravo odrastala – iskrena je Katarina.

Posle godina tuge ponovo je dozvolila sebi da voli

Trebalo joj je šest ili sedam godina da ponovo otvori vrata svog života nekom novom. Sa drugim partnerom dobila je mlađeg sina. Njihova ljubavna veza trajala je nekoliko godina, ali su vremenom shvatili da kao par ne mogu da opstanu.

Raskid, međutim, nije značio i kraj njihovog odnosa.

– Otključala sam se nakon nekoliko godina i pustila nekog novog u život. Dobila sam svog mlađeg sina. Bili smo zajedno nekoliko godina, ali nismo mogli da opstanemo kao par, pa smo se rastali. Međutim, nakon što je prošao onaj prvi period prebacivanja krivice, ostali smo stvarno izuzetno dobri prijatelji – objašnjava Katarina.

Njihov odnos posle razlaza bio je toliko blizak da su ljudi koji ih nisu poznavali često pogrešno zaključivali da su i dalje zajedno.

– Imali smo toliko lep i prisan odnos da su ljudi koji nas nisu znali mislili da smo mi bračni par koji samo ne živi pod istim krovom. On je zaista ostao roditelj za oba moja deteta – to je bila njegova doživotno kupljena karta za sve sezone – sa toplinom opisuje Katarina.

“Ja baš nemam sreće sa tatama”

Ipak, odluka da se raziđu donela je trenutak koji je Katarina godinama nosila sa sobom. Njen stariji sin tada je imao desetak godina, a jedna njegova rečenica pogodila ju je mnogo više nego što je on mogao da pretpostavi.

– Kada smo odlučili da se raziđemo, moj stariji sin, koji je tada imao desetak godina, izgovorio je rečenicu: „Ja baš nemam sreće sa tatama“. To sam doživela kao užasan lični poraz i ta me je misao dugo proganjala – priznaje Katarina.

Tek mnogo godina kasnije sa sinom je ponovo razgovarala o tom trenutku. Njegova reakcija pomogla joj je da događaj koji je dugo doživljavala kao sopstveni neuspeh sagleda potpuno drugačije.

– Kada je porastao, razgovarali smo o tome, a on se nasmejao i rekao: „Mama, da li je moguće da ti tako ozbiljno uzimaš gluposti koje sam izgovorio kao dete od 11-12 godina?“. Tada sam shvatila da su naša deca svet za sebe i da ne možemo uvek znati šta se krije u njihovim glavama – kaže Katarina.

Četiri godine borbe sa leukemijom

Nakon što su uspeli da izgrade blizak prijateljski odnos i posle emotivnog razlaza, život je Katarini doneo još jedan težak udarac. Ocu njenog mlađeg sina dijagnostikovana je limfoblastna leukemija. Borba je trajala četiri godine, a Katarina je u tom periodu istovremeno radila zahtevan posao, brinula o sinovima i gotovo svakodnevno odlazila u bolnicu.

– On je sveukupno bio bolestan četiri godine. U jednom trenutku se oporavio i bio solidno dobro nekih pola godine, ali se stanje ponovo pogoršalo i više se nikada nije popravilo. Radila sam u naftnoj kompaniji, radila sam muški, bez radnog vremena – stalno umorna, neispavana, a svakog drugog dana sam išla u bolnicu – priseća se Katarina.

Kako je bolest napredovala, došao je trenutak za jednu od najtežih odluka. Katarina više nije želela da sinovi posećuju oca u bolnici i pamte ga po poslednjim danima bolesti.

– Odeljenje na kome je ležao bilo je strašno… U nekom trenutku sam se dogovorila sa njim da deca više neće dolaziti u bolnicu. Izgledao je tako da jednostavno nisam želela da ga deca takvog zapamte. Trebalo je da ga pamte onako veselog, šaljivog, uvek spremnog na neozbiljne priče. Složio se sa tim, plakao je i rekao da mu je mnogo teško – emotivno svedoči Katarina.

Poslednji susret oca i mlađeg sina dogodio se u dvorištu bolnice.

– Poslednji put je video mlađeg sina kada sam ga, uz pomoć jednog tehničara, spustila na klupu u dvorištu bolnice da malo posedimo zajedno – dodaje ona.

Dok se borila za njegov život, ignorisala je sopstvene simptome

Dok je njen bivši partner prolazio kroz terapije i bolničko lečenje, Katarinino telo počelo je da šalje upozorenja. Imala je glavobolje, nesvestice i probleme sa disanjem, ali ih je pripisivala iscrpljenosti, stresu i nedostatku sna.

– Dugo sam imala glavobolje, nesvestice i nisam pravilno disala, ali sam stvarno mislila da sam samo preopterećena, preumorna i da ne spavam dovoljno. Kada sam konačno otišla kod doktora, poslao me je na snimanje jer sam imala ogroman tumor na štitnoj žlezdi. Bio je promera četiri centimetra i video se golim okom, a ja ga uopšte nisam primećivala jer nisam obraćala pažnju na sebe – otkriva ona.

A onda je, sasvim slučajno, usledilo još ozbiljnije otkriće.

– Prilikom pregleda na kojima je trebalo da merimo prohodnost vrata pre operacije, slučajno su me na snimanju postavili tako da su zahvatili i deo glave. I tako su mi otkrili tumor endokranijuma – tumor na mozgu. Odjednom, onaj tumor na štitnoj žlezdi više uopšte nije bio važan – priseća se Katarina.

“Nisam verovala da su rezultati moji”

Trenutak u kojem je uzela rezultate Katarina i danas pamti kao scenu iz ružnog filma. Dodatnu težinu svemu davala je činjenica da ju je ispred klinike u automobilu čekao teško bolesni bivši partner.

– Izašla sam sa rezultatima u rukama i to je bio kao neki ružan film. Prvo nisam verovala da su to moji rezultati. Naš odbrambeni mehanizam je čudo – proveravala sam ime, prezime, datum rođenja, jer prosto odbijate da prihvatite da je to vaš život – dočarava Katarina trenutak kada je saznala dijagnozu.

Prva želja bila joj je da mu ništa ne kaže. Ipak, znala je da to nije moguće, jer je njihov sin živeo sa njom.

A onda su počela pitanja koja, kako priznaje, nije mogla da zaustavi.

– Prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je: Ja ću možda sutra da umrem. Kako je moguće da ja imam rok trajanja? Šta ako dobijem epileptični napad ili moždani udar pred decom? To je bio potpuni haos od misli, grozno stanje svesti u kome bukvalno ne možete da dišete od straha i blokade – otvoreno govori Katarina.

Tumor joj je promenio život

Suočavanje sa tumorom na mozgu donelo je potpuno novu realnost i brojna ograničenja. Katarina priznaje da se u početku najviše plašila da će bolest promeniti njenu suštinu.

– Molila sam se samo da mi se karakter ne promeni, da ne postanem neka mračna i preozbiljna žena koja se nikada ne smeje. Trebalo mi je mnogo snage da prihvatim da meni sada kuca neki drugačiji taksimetar nego ostalim ljudima. Ne smem da skačem na glavu u vodu, ne smem da trčim maraton, ne smem da budem tamo gde je velika buka jer moj nervni sistem na to burno reaguje – objašnjava Katarina.

Paradoksalno, upravo joj je prihvatanje sopstvene ranjivosti donelo drugačiji odnos prema životu.

– Kada sam naučila da prihvatim da to može da mi se dogodi svakog trenutka, počela sam da živim predivno. Danas živim kao neka princeza! Naučila sam kome da kažem da, a kome ne. Ne trpim ništa što ne moram, ne rasipam energiju na gluposti i ne ispravljam tuđe krive drine – vedro poručuje Katarina.

„Danas biram radost“

Bolest je promenila i njenu svakodnevicu. Danas mnogo više vodi računa o sebi, odmoru, ishrani i fizičkoj aktivnosti, ali možda je najveća promena u tome na šta odlučuje da troši vreme i energiju.

– Spavam kad mi se spava, hranim se isključivo živom, presnom hranom – voćem, povrćem, orašastim plodovima i ponekad ribom. Šetam mnogo, vežbam jogu i radim sa laganim težinama – navodi Katarina.

Posle svega kroz šta je prošla, greške, padove i ožiljke više ne posmatra kao nešto što bi iz života trebalo izbrisati.

– Shvatila sam da su greške i ožiljci ono što nas kvalitetnije oblikuje nego bilo kakva savršena teorija. Danas pišem, biram radost i pronalazim adresu na kojoj moja duša konačno pripada sebi – zaključuje Katarina Petrović.