Momčilo Otašević o deci i privatnom životu: “Moram da živim tu gde su oni”

Momčilo Otašević ne spada u glumce koji će po svaku cenu biti prisutni u medijima. Iako je godinama jedno od prepoznatljivih lica domaće i regionalne scene, privatni život čuva daleko od reflektora, dok svu energiju usmerava na ono zbog čega se, kako kaže, i bavi glumom, na svoj poziv.

U filmu „Crna truba“ Bojana Stijovića, koji je dobio je nagradu „Živko Nikolić“ na 39. Filmskom festivalu u Herceg Novom Momčilo tumači Maksima, zahtevnog i kompleksnog junaka. Priznaje da ga je ova uloga odvela van onoga što bi se objektivno moglo nazvati njegovom zonom komfora. Ipak, glumac na to gleda nešto drugačije.

– U stvari, malo je kontradiktorno: zapravo je to moja zona komfora, to ludilo i to kad me obuzme, kad mi se strašno radi, kad hoću da izginem za to, kad ništa nije teško. Kad može da se ne spava, da se radi 14 sati, kad može sve. Tako da, u suštini, jeste van zone komfora objektivno, ali subjektivno, to je moja zona komfora – kaže za “Blic” Momčilo Otašević.

“Te scene su emotivne ili teške”

Za njega ni emotivne i teške scene nisu predstavljale problem. Naprotiv, upravo takve situacije najviše voli pred kamerama.

– Te scene koje su emotivne ili teške, to su mi najdraže, to su mi najlakše, uslovno rečeno. Teže su mi scene koje su laganije, koje su bez nekog žestokog dela – iskren je glumac.

Kako objašnjava, upravo u tim ekstremnim emocijama pronalazi najveće zadovoljstvo u glumi.

– Ovo što je emotivno, što je do kraja, što je krv, znoj, suze, to mi je gušt, to mi je ljubav. To je razlog zbog kojeg se bavim ovim poslom.

Posebno zanimljiv za njega je i kraj „Crne trube“, koji ostavlja prostor publici da sama donese zaključak o Maksimovoj sudbini. Otašević ima svoje tumačenje, iako priznaje da ono nije dogovoreno ni sa rediteljima ni sa scenaristima. Voleo bi da se njegov junak na kraju ipak predao.

– Moja mašta je da sam došao i da je ta žena katatonična i da ne može ni da priča. Da sam ja došao da kažem da sam kriv, ali kad sam je video, nisam skupio hrabrosti da to uradim. S druge strane, mislim da sam se predao, jer na početku filma pričam o svojoj umetnosti, ja sam veliki arogantni pisac i kažem da ponudim treće rešenje – bananu. Pogačar me tada pita: “Hoćete li je pojesti?” Ne, to bi bilo dosadno. A ja na kraju filma pojedem iz dva zalogaja. Tako da se ja nadam da se Maksim predao. Voleo bih da se predao.

U filmu mu brata igra Marko Janketić, a „Crna truba“ donela im je i prvo zajedničko glumačko iskustvo. Iako su se godinama poznavali i sretali, tek su na ovom projektu dobili priliku da zaigraju jedan naspram drugog. Otašević kaže da su se vrlo brzo pronašli.

– Fenomenalna saradnja, od prvog trenutka. Znali smo se, pozdravljali smo se, sretali se po Beogradu i Crnoj Gori. Ja sam imao sreću da sam u “Antigoni” igrao kod pokojnog Jagoša Markovića, a Miša ( Mihailo Janketić prim. aut.) je igrao Tiresiju. Tako da sam imao sreću da radim i sa Mišom i sa Markom – priča glumac.

Kada su mu rekli da će upravo Janketić igrati njegovog brata, Otašević je prvo razmišljao o njihovoj fizičkoj sličnosti. Međutim, ono što je nastalo tokom rada bilo je mnogo važnije od toga.

– Kad smo uzeli da radimo, moj je utisak da smo se glumački našli kao braća. Našli smo neki kod, neku šifru glume, da smo glumački bili braća. I da se to na filmu vidi. Bar se ja tako nadam.

“Moram da živim tamo gde su deca”

Iako je crnogorski glumac, Otašević već godinama živi u Zagrebu. Život ga je, kako kaže, jednostavno odveo tamo, a danas mu je najvažnije da bude uz svoju decu Makšu i Jakšu.

– Sad imam dvoje dece i, hteo-ne hteo, ja moram živeti tu gde su moja deca. U suštini, odgovara mi, jer stižem sve. U Hrvatskoj, snimam serije stalno, a u svakoj pauzi snimanja serija uradim ili film ili predstavu.

Godinama je jedno od njegovih glavnih glumačkih iskustava vezano upravo za televiziju. Za 16 godina pred malim ekranima snimio je više od 2.000 epizoda, a umesto da na telenovele gleda kao na nešto što bi moglo da ga udalji od ozbiljnijih uloga, Otašević ih smatra dragocenim treningom.

– Ja te serije smatram za jedan ozbiljan i veliki glumački trening. Kad sa telenovele dođem na film, treba mi nekoliko dana da se prešaltujem, jer na telenoveli snimimo prvi, drugi, treći dub. A film je film. Snimimo sedmi, osmi, deveti, kad se sve sklopi. Treba mi dan ili dva da shvatim sistem i da se prešaltujem na to da polako, ne moraš biti dobar iz prvog. Čekaj peti, šesti, da legne, da promislimo dobro, da se desi nešto novo – smatra on.

Popularnost koju su mu serije donele nikada nije bila razlog da privatni život dodatno izlaže javnosti. Otašević smatra da je dovoljno to što je svakodnevno pred publikom kroz film, pozorište i televiziju.

– Glumac sam, na sceni sam, na filmu sam, na seriji sam. To je dovoljno eksponiranja. Vide me ogoljenog, ovakvog, onakvog. Stalno sam tu jer se takvim poslom bavim. Onda ne vidim potrebu za još nekim eksponiranjem dodatno.

Posebno mu smeta kada se od javnih ličnosti očekuje da publici pokažu svaki detalj svog života.

– Ne mora uvek i svako znati gde sam, šta radim, šta sam obukao, šta jedem i gde se kupam. Ja sam glumac, volim svoj posao najviše na svetu. Ne volim ga zvati posao, jer je ovo ljubav. Mislim da je moj zadatak da se dam publici kad treba, da li na sceni ili ispred kamere.

O razvodu

Upravo zbog takvog stava, svojevremeno se nije oglašavao ni kada je njegov privatni život bio predmet velikog interesovanja medija. Kako kaže, nije dao nijednu izjavu, iako su se u javnosti pojavljivali navodni njegovi citati.

– To je bilo prosto načeto sa mnom, izvlačenje iz konteksta i razne stvari. A evo, apropo te moje privatne priče i razvoda – nikad nisam dao nijednu izjavu. Ali su oni svi bili pametniji i sve su znali bolje od mene, a ja sam puštao da budu pametniji. Jer pametniji popušta – kaže Otašević.

Uprkos velikoj popularnosti, ne smatra da se mnogo promenio od početka karijere. I danas mu je, kaže, važno kućno vaspitanje i odnos prema ljudima.

– Nadam se da se ništa nisam promenio. I dalje ginem za svoj poziv. I dalje kažem dobar dan, i dalje skinem naočare kad se javim starijem. I dalje mi to kućno vaspitanje donosi uloge i poslove.

Otašević ne krije da mu smeta kada se popularnost doživljava kao privilegija koja nekoga čini važnijim od drugih.

– Ne volim nevaspitane ljude, ne volim zvezde, ne volim džet set i te stvarčice. To je nuspojava bavljenja glumom i to je to. Nismo mi ništa ni pametniji ni bitniji od nekog pravnika, higijenske radnice, policajca ili bilo kog drugog zanimanja. Moj posao je da glumim. Ja to radim i to je to.

Ipak, iza profesionalca koji pažljivo čuva privatnost krije se tata kojem su najvažniji sin i ćerka. Upravo su ga deca, priznaje, naučila strpljenju, ali i on njima pokušava da prenese jednu važnu lekciju, da ne mora sve da bude dostupno odmah.

– Danas je sve i lako i dostupno i brzo. A onda i ja, verovatno, kao roditelj, nekad pravim grešku, jer omogućim sve i odmah. A nekad treba malo usporiti i reći:”Čekaj, zasluži. Strpi se. Budi dobar, pa će nešto doći.”

Za razliku od vremena svog detinjstva, kada su se crtaći čekali i gledali iznova, današnja deca odrastaju uz gotovo neograničenu dostupnost sadržaja. Zato Otašević pokušava da im vrati nešto od tog sporijeg ritma.

– Sve je brže nego kad sam ja bio mali. Ti si se fiksnim telefonom čuo i dogovorio:”Vidimo se tada i tada” i to je to. Od tog razgovora do nalaženja s nekim imaš vremenski gap u kojem ne možemo da se čujemo. U autu smo, ne postoji telefon. I bilo je sporije. Po meni, čak i lepše.

Kada je reč o tome da li njegova deca gledaju tatu na televiziji, glumac priznaje da ne insistira na tome. Umesto toga, porodične filmske večeri pretvorio je u mali ritual.

– Izbegavam da gledaju serije. Imam neki projektor koji sam zbog njih uzeo, pa, pošto ima neki dobar film, neku dobru seriju ili crtani, gledamo to zajedno. Imamo kino veče, kako ga zovemo, kućno, aparat za kokice, i od toga pravim ritual. To mi je veliko zadovoljstvo.

Ćerka ga je već gledala i na pozorišnoj sceni, a upravo je jedan njen gest ostao među najemotivnijim trenucima njegove karijere. Posle premijere predstave „Mikelanđelo Buonaroti“ u Tivtu, dok je izlazio sa scene i davao izjave, čekala ga je ćerka.

Kada su se konačno zagrlili, rekla mu je nešto što Otašević nije očekivao.

– Tata, prvi put sam večeras u životu zaplakala od sreće.

Nije znala da objasni zašto su je emocije toliko savladale, ali njen otac taj trenutak pamti kao jedan od najlepših u svojoj karijeri.

– Ne znam. Ali mi je bilo tako lepo kad si izašao na scenu – rekla mu je ćerka.

Za Otaševića je to bio trenutak koji nijedna nagrada ne može da zameni.

– To mi je jedan od lepših trenutaka u karijeri. Neobičan, emotivan, lep. Nešto je proradilo, tako gleda, ponosna je… To mi je jedan od mojih highlighta – otkriva ponosni tata.