“Mama ga je terala šipkom u džamiju”: Sugrađani Dina Merlina o njegovoj prošlosti

Na sarajevskom Alifakovcu, uskim sokacima koji pamte decenije i gde se komšijski život i dalje meri iskrenom rečju i toplim pozdravom, Dino Merlin nije nedostižna muzička ikona sa bilborda. Za ljude koji ovde žive decenijama, on je pre svega njihov dečak iz mahale, Edin Dervišhalidović, čovek koji uprkos slavi i punim stadionima nikada nije zaboravio kaldrmu sa koje je potekao.

Ekipa emisije “Metar moga sela” koja se emituje danas, u nedelju u 14 sati samo na Blic televiziji je prošetala pevačevim komšilukom i razgovarala sa meštanima koji ga znaju iz svih životnih faza: od bosonogog dečaka koji juri za loptom i trpi majčinu strogu disciplinu, do umetnika koji danas u rano jutro sam pešice silazi po somune.

Otac ga je napustio kad je imao 7 godina“

Jedna od najstarijih komšinica, koja na Alifakovcu živi punih pedeset godina, s osmehom se seća pevačevih najranijih dana i njegove pokojne majke Fate, žene koja je podnela sav teret porodice nakon što ih je otac napustio dok je Dino bio tek sedmogodišnji dečak.

– Poznajem ga 50 godina, ovde sam se udala pre 50 godina. Od njegovog ranog detinjstva pa sve do dana danas taj čovek prema meni ima jedno takvo poštovanje, čak i sad u ovim ozbiljnijim godinama on mene zove “Hanuma”. Kaže ti si ovde već duži perido. ja ga poštujem iznad svega. Pozdravlja se sa svakim, ako je neka potreba tu je da pomogne – priča komšinica pred kamerama Blic televizije i objašnajva nam kakav je Dino Merlin bio kao dečak:

– Dino je bio živ dečak, voleo je fudbal, ali tu je blizu džamija gde je polagao hatmu. Njegova majka Fata, bila je bula, a njega je terala u džamiju. Uzme šipku pa: “Hajde, hajde, hajde!”, pitam: “Pa što, Fato, tako?”, a ona kaže: “Tamo u džamiji će naučiti svašta pametno, a na ulici ne može ništa”. Majka je bila jedna divna hanuma, tako jedna fina i kulturna žena, obrazovana.

Komšinica nam je opisala i kako su se Dinova majka i njena svekrva družile.

– Njegova majka Fata i moja svekrva bile su najbolje drugarice. Dolazila je kod nas, sedele smo, jele pitu, a Fata nas je učila kako se klanja, kakve su obaveze žene prema mužu i muža prema ženi. Sve je to ona nas učila i hvala joj na tome. Odgojila ga je svaka joj čast i njegova sestra i on, svi su na lepoj poziciji – priča nam ova meštanka.

“On prvi stane autom i pita za moje bolesne”

Drugi komšija, koga smo sreli dok je žurio za svakodnevnim obavezama, naglašava da Merlin nikada ne dozvoljava da se prema njemu iko ophodi kao prema nedostižnoj zvezdi.

– Kakav je Dino kao komšija? Najbolji! Čudno to možda zvuči ljudima sa strane, ali ja ovako ujutru krenem na posao, vidim staje auto. Dino prvi stane, spusti prozor i prvi pozdravi. Nije da mi trčimo njemu da mu se javimo, nego on stane i upita me kako su ti roditeji, majka, odkad je otac umro, kako ti je brat, kako je kod tebe kući. Eto takav je on čovek – iskreno priča ovaj Sarajlija.

Na pitanje kako gleda na to što mnoge zvezde beže iz svojih starih krajeva čim steknu novac, komšinica nema dilemu:

– Kad neko voli svoj grad, automatski voli ono mesto gde se rodio. Njegov Alifakovac je duboko u njegovom srcu.

U Sarajevu nema klanjanja zvezdama

Jedan od starijih meštana mahale slikovito objašnjava specifičan mentalitet Sarajeva u kome niko ne može da se “uzvezdi”, pa tako ni najveći umetnici poput Merlina, Brege ili Čolića.

– Kod nas nema zvezda. Kod nas da sad Zdravko Čolić prođe ulicom, niko ga ne bi pogledao, niti bi se pravila neka frka kao po drugim gradovima. To je sasvim normalno ovde. Oni su običan narod kao i i ovako. Oni će sad sesti u kafanu, sedi sa nama popij.

Kako kaže, komšije ga upravo zbog toga štite i ne opterećuju:

– Sretnemo se: “Ćao, Dino, šta ima? Ćao, komšija, kako si?” I to je to.

Peške po vruće somune

Lokalni prodavci i komšije iz pekare u naselju s ponosom ističu njegove svakodnevne rituale.

Dinov komšija kaže da pevač sam svakoga dana ide da kupi somun:

– On sam sebi ide da kupuje somune. možda bi mi sam trebalo da se ponudimo, ali on voli da prođe, da vidi sve, da se pozrdavi.

Da je takav bio i kao dete rekla nam je komšinica:

– Skroman je momak bio kad je bio dete, nije bio gladan, ali je bio iz siromašnije porodice. Šta god da je u životu imao, bio je zahvalan, a takav je ostao i danas kada je na samom vrhu.

Za kraj, starija meštanka nam je otkrila i kako je Merlin pred nedavne koncerte obradovao svoj sokak:

– Nama, svojim najbližim komšijama, podelio je karte za Koševo. Mi smo to, iskreno govoreći, i očekivali jer on gleda i pazi na svoj komšiluk. Podelio je karte svima koji su bili tu, bez reči. Ja sam svoju kartu poklonila jednom momku iz kraja koga sam čuvala od rođenja do polaska u školu, rekoh mu: “Idi ti, sine, ti imaš snage da stojiš tri sata!”. Eto, takav je naš Dino – čovek od reči, duše i obraza.

Emisiju “Metar moga sela” gledajte danas, u nedelju u 14 sati samo na Blic televiziji.