Srđan oženio prelepu Iranku, pa se sa njom posle 25 godina vratio iz tuđine u srpsko selo

U srcu Lopatnice, na imanju porodice Strainović u zaseoku Kosmajica, na 456 metara nadmorske visine, sneg na planinama Troglav i Stolovi često prkosi proleću. Ali toplina koja vas dočeka u ovom domaćinstvu može da otopi i najdeblji led. Ovde žive Srđan Strainović, njegova supruga Iranka, otac Milutin i njihovo dvoje dece, Mila i Milan, zajedno sa volonterima koji pristižu iz celog sveta.

Odustali od “nemačkog sna” zbog porodice i slobode

Srđan je četvrt veka proveo u inostranstvu, radeći naporno. Ipak, blistavi gradovi i finansijska sigurnost na zapadu nisu mogli da zamene mirise i sećanja iz detinjstva koje je provodio kod babe i dede u Lopatnici.

– Videli smo dosta, proputovali pola sveta, videli život u gradu i život u selima u tim velikim zemljama. Svi pametni ljudi preko ne žive u gradu, nego na selu. Želeli smo da deci pružimo zdrav život i dobar start – započinje priču Srđan.

Njegova supruga, prelepa Iranka rođena u Španiji, koja je odrasla u Nemačkoj gde je završila arhitekturu, bez oklevanja je zamenila evropske metropole za srpsko selo. Otkriva i bolnu istinu o životu u inostranstvu koji mnogi idealizuju.

– Nije bilo jednostavno. Imali smo težak život i u Nemačkoj, ali nismo se viđali. Imali smo novac, ali ja sam bila sama sa decom kod kuće, dok je Srđan radio po 12 sati. Jao, mnogo, mnogo… Bila sam sama. Htela sam da imamo nešto drugačije u životu, i sada to imamo – iskrena je ova mlada žena, dok joj oči blistaju od sreće.

“Upoznali smo se na danu grejane rakije”

Njihova ljubavna priča je nesvakidašnja i filmska, a sudbonosni susret desio se na srpskom tlu!

– Upoznali smo se u Bukovici na danu grejane rakije i tu smo se dogovorili za ovu priču! Nisam tada ni znala da Srđan zna srpski, ja sam se mučila sa engleskim… – priseća se kroz smeh prelepa snajka i dodaje da joj je jezik sada veliko olakšanje.

Iako je završila arhitekturu i odrasla u potpuno drugačijem okruženju, brzo je savladala sve tajne srpske kuhinje i seoskih poslova.

– Sve radim već tri godine! Pomažem koliko treba. Srđan sada muze krave, a ja kuvam, čistim, spremam decu za školu i vrtić, pravimo sendviče, kuvam čorbu, pravimo ajvar, džem, domaći sir i kajmak. Mesimo hleb zajedno! – ponosno priča ona na simpatičnom, ali vrlo razumljivom srpskom jeziku za Agro TV.

Svekar Milutin ponosan: “Prva liga snajka, lupom da je tražiš ne bi je našao!”

Jedan od najvažnijih članova ove neobične seoske komune je Srđanov otac, Milutin Strainović. On je proveo 40 godina u gradu radeći kao precizni mehaničar, ali se sada vratio na dedovinu kako bi pomogao sinu. Za svoju snaju ima samo reči hvale, a njegove reči odzvanjaju iskrenim ponosom.

– Dobra snajka! Prva liga snajka! Da ste je lupom tražili po svetu, teško biste našli ovakvu snajku – sa širokim osmehom priča deda Milutin.

Zanimljivo je da prelepa Iranka ističe neverovatnu sličnost između srpskog i iranskog naroda, koja joj je pomogla da se brzo prilagodi.

– U Iranu imamo istu privrženost porodici kao ovde u Srbiji. Familija je ista, ljubav, bake… Čuvanje porodice nam je zajedničko. Čak imamo i iste rodbinske odnose! Kod nas u Iranu takođe postoje posebni nazivi za tetku, strinu, ujnu… To je isto u Iranu i u Srbiji! U Nemačkoj su svi samo “tetke” i “stričevi”, nema te bliskosti – objašnjava ona antropološki fenomen koji spaja ove dve daleke kulture.

Dok Srđan sa osmehom dobacuje da “kralj zaslužuje svoju kraljicu”, jasno je da su u Lopatnici pronašli svoje carstvo.

Svetska oaza u srpskom selu: Volonteri iz Amerike, Finske, Švajcarske…

Strainovići nisu samo oživeli svoje imanje, oni su od njega napravili svetsku raskrsnicu. Na njihovoj organskoj, sertifikovanoj farmi stalno borave volonteri sa svih strana planete preko platforme Workaway.

Trenutno su na imanju momci iz Kentakija i Virdžinije, a dolaze i gosti iz Finske, Švajcarske, Velike Britanije, Japana, Hongkonga, Čilea…

Deda Milutin kroz smeh priznaje kako se sporazumeva sa njima.

– Ja ćutim najviše! Ne znam engleski, ali oni hoće na srpskom, polako uče. Mlađi su, lakše pamte nego mi stariji.

Svi ovi mladi ljudi pomažu u svakodnevnim poslovima: čišćenju svinjaca, radu u bašti, rezidbi voća i brizi o životinjama. Strainovići uzgajaju autohtonu rasu svinja Moravka, čije meso prerađuju u vrhunske organske proizvode.

– Uzgajamo Moravku, ona raste sporije. Normalno prase za dva meseca dostigne 30 kilograma, a našoj Moravki treba četiri meseca. Teže je, hrana je skuplja, ali proizvodi su zdraviji. Imamo oko 15 organskih proizvoda koje spremamo prvenstveno za naše domaćinstvo, a deo ide i na tržište – objašnjava Srđan težak put sertifikovane organske proizvodnje.

Šarena uspomena za ceo život

Pre nego što napuste Lopatnicu, svaki volonter ima jedan poseban domaći zadatak, da oslika drvenu dasku motivima iz svog kraja i okači je na zid imanja. Taj zid je svedočanstvo ljubavi i rada ljudi iz celog sveta koji su u Lopatnici ostavili deo duše. Italijanka Marta je oslikala pekaru, Nemica Šanti živopisne koke na spoljnom zidu, a tu su i table od Švajcarske do Indije.

Dok se u zajedničkom loncu krčka tradicionalna kuvana jaretina sa domaćim krompirićima, a na stolu čekaju planinski kajmak i kozji kačkavalj, u Lopatnici vreme kao da teče sporije, ali mnogo bogatije. Srđan, njegova persijska kraljica i deda Milutin dokazali su da sreća ne leži u milionima i zapadnom sjaju, već u korenima, porodici i zemlji koja uvek vrati onoliko ljubavi koliko joj pružiš.