“Zovu me engleskom dizajnerkom, a ja kažem da sam iz Beograda”: Ispovest Roksande Ilinčić

“Puno, puno interesantnih žena nosi moje haljine. Od Mišel Obame, vojvotkinje od Kembridža, do Lejdi Gage”, sa osmehom je započela Roksanda Ilinčić.

“Vrlo često ljudi kažu da se u jednoj rečenici sve te žene retko pominju. Ali eto, Kejt Blančet koja je jedna od mojih većih inspiracija, Džesika Častejn, supruga premijera Samanta Kameron koja je veliki ljubitelj mojih haljina i mnoge druge. To je jedna velika vrsta satisfakcije kad vidite tako snažne, tako inspirativne žene u vašim haljinama i to ne samo jednom. Ono što je jako važno je da se one vraćaju i stalno traže nešto novo i stalno nose moje haljine bilo privatno, bilo u javnim svečanostima i to je nešto što mi daje podstrek da nastavim da radim ovo što radim još bolje i još veće”.

Od beogradskih ulica do svetskog trona

Njen atelje u Londonu se nalazi u istoj ulici sa buticima poput Selin, Balensijage, Lanvina, Oskara de la Rente i Diora. Na pitanje u čemu zapravo leži tajna njene neverovatne karijere i šta ju je izdvojilo od drugih, poznata dizajnerka je skromno objasnila da ne postoji jedna univerzalna formula.

“Razmišljala sam i, znate, ne postoji formula. Ne mogu jednostavno da nađem pravi način zašto sam uspela. Mislim da je verovatno kombinacija nekoliko elemenata. Znači, na prvom mestu morate da imate nešto specifično, neki talenat koji vas odvaja od drugih i koji vas pravi prepoznatljivim, drugačijim, novim. Obično me svi pamte po vrlo nesvakidašnjim kombinacijama boja”, otkrila je kreatorka i istakla koliko joj znači podrška koju je dobila iz svog rodnog Beograda.

“Pa i ne samo što sam u Beogradu odapela strelu i tačno znala šta hoću i neću, ali takođe što sam u Beogradu imala neverovatnu podršku svojih roditelja, porodice, svog brata, prijatelja, društva. Znate, Beograd ima jedno jako veliko srce i jako mnogo ljubavi za porodicu i za sve koji u Beogradu žive. I to je nešto što je retko, što ne postoji svugde i što ja nosim i dalje sa sobom. Tako da Beograd je nešto što je jako specijalno u svim mojim kolekcijama. Uvek je malo Beograda u svakoj od ovih haljina”.

Prisećajući se svojih ranih početaka, Roksanda je napomenula da je od malih nogu upijala magiju koju donosi moda zahvaljujući svojoj majci Ranki, koja je i pored ozbiljnog posla farmaceuta uvek negovala besprekoran stil.

Tokom njenih studentskih dana na Primenjenom fakultetu, na kom se neverovatno mnogo učilo i crtalo, redovno su se čitali strani modni časopisi i sanjalo se o čuvenoj školi Sent Martins iz koje je u to vreme poticao čitav londonski Fashion Week.

“To su bile naše Biblije u tom trenutku, nas malih modnih studenata, kojima smo se uvek obraćali i čitali ih od korica do korica, i stalno se pominjala ta Sent Martins škola i ta poznata Luiz Vilson profesorka”, navela je ona, objašnjavajući svoj veliki iskorak.

Njen neosporan talenat primetili su i profesori u Engleskoj, pa su je primili na prestižnu akademiju još tokom njene četvrte godine studija, što je bio ključni korak ka stvaranju svetski prepoznatljivog brenda.

“Predstavljaju me kao engleskog dizajnera. Međutim, kada god istupam negde ili kada se bilo šta o meni pomene, uvek volim da istaknem da sam iz Beograda, da sam iz Srbije, da sam dizajner koji potiče i koji je inspirisan ovim krajevima”.

Porodica na prvom mestu i strogi sud Ane Vintur

Uprkos svim velikim priznanjima, britanskim modnim nagradama i prestižnim revijama koje su joj donele neprikosnovenu svetsku slavu, da se primetiti da je njen najveći životni oslonac zapravo harmoničan privatni život pun ljubavi. Na sasvim direktno pitanje šta smatra svojim ubedljivo najvećim uspehom, Ilinčićeva nije imala ni najmanju dilemu.

“Pa najveći uspeh je moja ćerka Efimija, to bez daljnjeg. Mislim da nekom privatnom životu ništa ne može, i uspeh u privatnom životu ništa drugo ne može da se poredi”, emotivno je istakla, dodajući da je upravo zbog nje kreirala i posebnu liniju za decu pod nazivom U cvatu.

“Ono što je interesantno kod moje dečije kolekcije je da su one kako ih Englezi zovu ‘mini mi’ ili ‘male ja’. Znači, sve što imamo u glavnoj modnoj kolekciji za žene, to je u nekim sličnim oblicima i šarama i za decu. I verujte mi, to je veliki uspeh ne samo kod mene nego i kod drugih majki koje dođu ovde u radnju, kupe sebi haljine, ali takođe žele da kupe nešto vrlo slično, slatko i malo za njihove male princeze”.

Kada je reč o surovom i nemilosrdnom svetu modne industrije, na pitanje koliko je zapravo važan dolazak čuvene urednice Ane Vintur na njene revije i da li isključivo ona formira kompletno mišljenje o tome šta vredi na modnoj sceni.

“Ana je svakako uticajna i jako je važno da li vas ona podržava, da li dolazi na vaše revije, da li vas uvršćuje u druge stvari kojima se ona bavi, recimo taj veliki Met Bal koji se dešava jednom godišnje u Njujorku. Lično mislim da ne može samo jedna osoba da vas napravi. Znači, morate da imate krug ljudi, i to ne samo modnih ljudi, koji u vas veruju, koji vas konstantno podržavaju, i to je neki način kako možete uspeti. Znači, ne samo kroz podršku jedne osobe”, sasvim je iskreno i staloženo odgovorila poznata Srpkinja.

Balans između klasike i stalnog eksperimentisanja

Budući da modna industrija na ovom nivou podrazumeva izbacivanje novih kreacija svaka tri meseca, razgovor se neizbežno dotakao i nemilosrdnog tempa koji kreatorima jako često ne dozvoljava apsolutno nikakav predah i gledanje unazad.

“Jednostavno, moda je jako zahtevna, jer četiri puta godišnje mi pravimo nove kolekcije. Znači to je skoro svaka tri meseca. I taj neprestani i konstantni rad, jako brzi rad, koji ne dozvoljava da čovek stane da pogleda unazad. Kad sebe sagledam, ja uvek tražim negativne stvari, a ne dobre. I mislim da je to kvalitet, mislim da je to nešto što me tera da budem bolja, da budem savršenija”, priznala je Roksanda na samom kraju.

“Ono što mene čini toliko specifičnom je taj jedan balans eksperimentalnih stvari i nečega što je malo više romantično i klasičnije. Balans je nešto čemu ja težim ne samo u svom radu nego i u privatnom životu. Mislim da je to nešto što nas čini srećnim i što nam može ulepšati život ako ga imamo, i suprotno tome može nam napraviti život jako nesrećnim ako ga nemamo. Ja se nadam da neki balans imam”.