Životna priča Andrijane Videnović: Bila je fatalna lepotica srpskog filma

Danas, kao profesorka dikcije na Fakultetu umetnosti, sa ponosom i bez trunke gorčine govori o svojim uspesima, ali i o teškim životnim borbama – begu sa Kosova, odgajanju sina u podstanarskoj bedi devedesetih, odbijanju Živka Nikolića i brizi o ocu koji boluje od Alchajmerove bolesti. Andrijana Videnović bila je gošća Snežane Moldovan u podkastu “Životna priča” na našem Youtube kanalu.

Andrijana Videnović je odrasla u Kosovu Polju, ali se u tom mentalitetu nikada nije pronalazila. Želju za glumom i begom krila je čak i od sopstvenih roditelja i drugarica.

“Veoma rano sam stekla svest o sebi, pre svega jer sam mnogo čitala i to me je načinilo drugačijom. Nisam sa drugaricama pričala o svojoj želji da budem glumica, jer mislim da me ne bi razumele, a nisam rekla ni roditeljima. Tek nekoliko dana pre prijemnog ispita na akademiji, rekla sam im da moraju da mi daju novac za voz do Beograda. Bili su veoma iznenađeni.”

Na prijemni ispit u Beograd stigla je sa samo 16 godina, bez ikakvih “veza” i poznanstava, u vreme kada se verovalo da se na Fakultet dramskih umetnosti ulazi isključivo preko protekcije. Roditelji su je pustili nadajući se da neće proći, ali sudbina je imala drugačiji plan.

Prvi susret sa Beogradom i sudbinski “Dobar dan” Mome Kapora

Njen prvi dan na beogradskom asfaltu doneo joj je susret koji nikada neće zaboraviti i koji je doživela kao predivan znak pored puta.

– Nakon šireg kruga prijemnog ispita, sela sam na autobus 67, došla do centra i krenula ulicom Majke Jevrosime. Tamo sam srela jednog veoma lepog, interesantnog gospodina. Pogledala sam u njega, a on mi je rekao: “Dobar dan”. To je bio Momo Kapor i to je bio prvi čovek koji mi je poželeo dobrodošlicu u Beogradu. Godinama kasnije govorim da mi je Momo bio Talija. Kako je to lepo kad jedan rođeni Sarajlija devojci iz Kosova Polja usred Beograda kaže “dobar dan”…

Andrijana je odmah primljena na akademiju, a Beograd je prihvatila kao svoj grad, mesto u koje je jedva čekala da se vrati sa svakog putovanja.

“Varljivo leto ’68” i borba protiv sopstvene lepote: “Ošišala sam se pred snimanje da me odbiju!”

Uloga Nevene Moreno donela joj je večnu slavu, ali malo ko zna da je mlada Andrijana zapravo pokušala da izbegne snimanje ovog filma. Svoj 19. rođendan proslavila je na setu, sumnjajući u sam scenario i ulogu koja joj je ponuđena.

“Nisam sasvim želela da snimam taj film. Znala sam ko je Goran Paskaljević i ko igra, ali meni je tada izgledalo kao da ja tu nemam šta baš da glumim. Čak sam se i ošišala nenadano pred snimanje kako bi me odbili! Ipak, imali su sjajnu frizerku koja mi je napravila onu punđicu, pa je izgledalo kao da imam kosu.”

POGLEDAJTE CELU EPIZODU PODKASTA

Tada, kao studentkinja sa strogim umetničkim kriterijumima, nije želela da igra samo na kartu lepote, koju u tom trenutku kod sebe nije ni prepoznavala.

“Ja tada nisam mogla da prihvatim ni to da sam lepotica, a kamoli da igram samo na to. Danas, sa distance od toliko decenija, kada vidim tu devojku na ekranu, mogu da kažem: ‘Bože, kakva si bila lepotica!’ Ali to više nisam ja, nemamo nikakve sličnosti. Ipak, srećna sam što sam igrala u filmu koji je istorija jugoslovenske kinematografije.”

“Mene od skidanja nije bilo sramota – telo je moj instrument”

Scena u kojoj se skida u “Varljivom letu” postala je kultna, a Andrijana naglašava da sa tim nikada nije imala problem, iako je njena majka u početku teško prihvatila glumački poziv.

– Mene od skidanja nikada nije bilo sramota. I danas bih se skinula i na sceni i na filmu kada bih videla da to ima smisla. Moja majka je jako loše reagovala na početku. Zato sam roditelje na trećoj godini Akademije pozvala da gledaju predstavu “Eduard i Bog” gde sam igrala jednu izuzetno ružnu, rugobnu profesorku marksizma – i skinula se na sceni. Mami je bilo loše, ali morala je to da prihvati. Tada sam joj objasnila da je moje telo instrument, deo mog posla, isto kao i moje lice.

“Sivi dom” i Lolika: “Još uvek osećam miris te kantine”

Nakon “Varljivog leta”, usledila je još jedna kultna uloga – Lolika u seriji “Sivi dom”. Snimanje u autentičnom prostoru popravnog doma ostavilo je neizbrisiv trag u njenom sećanju.

– Sivi dom pamtim kao nešto najlepše što mi se dogodilo profesionalno. Sve je bilo spontano, reditelj Darko Bajić i snimatelj Boris Gortinski su nas birali gledajući naše ispite na akademiji. Snimali smo u pravim prostorijama popravnog doma i ja još uvek osećam miris te kantine. Imali smo divne starije kolege, poput Dragana Nikolića i Miše Janketića, koji su nas sjajno prihvatili.

Serija je imala nezapamćenu popularnost – nedeljom u 8 uveče ulice Beograda i Zagreba bile su potpuno prazne jer su svi bili prikovani za ekrane. Ipak, Andrijana se trudila da privatno pobegne od te prepoznatljivosti, verujući da je pred njom još stotine različitih uloga.

Ponosno odbila Živka Nikolića i ulogu u filmu “Lepota poroka”

Malo ko zna da je legendarna uloga Jaglike u filmu “Lepota poroka”, koju je maestralno odigrala Mira Furlan, prvobitno bila napisana i ponuđena upravo Andrijani Videnović. Scenario ju je očarao, ali je preokret na kastingu promenio sve.

“Pomoćnik reditelja mi je dao scenario i ja sam bila presrećna. Celog leta sam se spremala, čak sam sašila dugačku belu haljinu sa dugim rukavima i sunčala se tako da mi samo lice, vrat i noge pocrne. Htela sam da se u trenutku skidanja vidi dramatičan kontrast – da sam potpuno bela tamo gde je bio kostim, a crna na otkrivenim mestima.”

Međutim, kada se vratila sa odmora, usledio je hladan tuš.

“Niko me nije zvao, a onda me je pozvao drugi pomoćnik, koji mi je rekao: ‘Živko je ipak odlučio da nećeš ti igrati. Ali evo, imaš ovu ulogu sa Alenom Nurijem’. Samo sam rekla: ‘Bežite brate, jeste li vi normalni, ćao, doviđenja!’ Okrenula sam se i otišla. Mira Furlan je to odigrala predivno, ali ko zna šta bi se sa mnom desilo da mi se ta uloga suđeno dogodila.”

Ljubav od 17 godina i odgajanje sina u jezivoj bedi devedesetih

Andrijana je punih 17 godina provela u vanbračnoj zajednici sa kolegom Brankom Đurićem. Ljubav se rodila tokom rada na predstavi “O miševima i ljudima” u Zvezdara teatru, gde su svako veče nakon proba sedeli i zaljubili se. Dobili su sina Luku, ali se nikada nisu venčali.

– Nismo se venčali jer sam odmah ostala u drugom stanju, pa nam je bilo glupo da sa stomakom idemo pred matičara, a posle više nismo ni videli razlog za to.

Ubrzo su došle teške devedesete godine, a glamurozni glumački život zamenila je surova borba za egzistenciju.

– Od normalnih, dobrostojećih ljudi, Branko i ja smo postali bedni i siromašni. Jedva smo plaćali podstanarski stan, a bebu smo odgajali u zaista jezivim uslovima ’92. i ’93. godine. Ipak, ta sreća što sam postala majka bila je jača od svega. I danas smatram da je moj sin Luka, koji je danas uspešan advokat, najvažnija stvar koju sam uradila u životu.

Zbog sina je donela odluku da napusti status slobodnog umetnika i prihvati siguran posao na fakultetu, jer “umetnička sloboda nije prikladna za jednu majku”. Sina su svesno držali podalje od pozorišta kako ga ne bi zarazili glumom.

Povlačenje sa prodekanske funkcije i mir na fakultetu

Punih 13 godina Andrijana je provela kao prodekan na dramskom odseku u Kosovskoj Mitrovici. Prvih šest godina radila je sa ogromnim žarom – uvela je nove akreditacije, predmete, obezbedila studentima vrhunske uslove u pozorištima u Beogradu i baletsku salu u Mitrovici. Ipak, administracija ju je na kraju umorila.

“Posle tih prvih godina, prodekanski posao je postao čista administracija za koju ja nemam talenta. Dala sam neopozivu ostavku i danas sam ponovo ‘samo’ gospođa profesor, i presrećna sam zbog toga.”

Odlazak majke, bolesni otac i snovi o novoj ljubavi

Poslednje godine donele su joj bolne gubitke i teške porodične obaveze. Majka joj je preminula, a otac se nalazi u domu jer boluje od Alchajmerove bolesti.

“Idem svaki dan da posećujem oca i osećam se loše jer žudi da se vrati kući, a zbog bolesti ne može. Imala sam najdivnije roditelje, koji su o meni brinuli kao o detetu i kada sam imala više od 60 godina, a sada imam bolan osećaj da ne mogu da mu uzvratim stoprocentno.”

Iza sebe ima i prekinutu veliku ljubav koja je trajala skoro 14 godina, a taj razlaz danas doživljava kao svoj lični neuspeh.

“Moj neuspeh je to što jednu veliku ljubav za koju sam mislila da nema rok trajanja više nemam. Sigurno je da nisam dovoljno ulagala čim više ne postoji. Ipak, i dalje verujem u čuda. Za novu ljubav u mojim godinama… To bi stvarno bilo čudo, ali ja sebi to čudo želim i neka se ostvari što pre!”

Svoju životnu ispovest ova hrabra i dostojanstvena žena završava jednostavnom, ali moćnom porukom koja oslikava ceo njen životni put: “Samo da se ne odustaje nikada. Eto, to bih poručila.”