Tatjana je 16 godina bila zatvorena u najozloglašenijem ženskom zatvoru, preživela pakao

Kobne večeri 8. marta 1999. godine, dvadesetogodišnja Tatjana otišla je da se sretne sa poznanikom koji je već odslužio kaznu za ranije zločine. Kada je pokušao na silu da ostvari svoje namere i potegao nož, Tatjana je u paničnoj borbi za život okrenula sečivo protiv njega.

– Dok smo razgovarali, njegove ruke su ponovo počele da gmižu prema meni… Zgrabio je nož, ali ja sam ga okrenula put njega i ubila ga. Sve se odigralo tako brzo – prisetila se Tatjana.

Na nagovor sestre pokušala je da prikrije zločin i uzme nekoliko stvari kako bi delovalo kao pljačka, ali je ubrzo uhvaćena sa predmetima. Na sudu je predstavljena u najgorem svetlu.

– Na sudu su naslikali veoma negativnu sliku o meni. Po njima sam bila alkoholičarka i narkomanka, uprkos tome što sam od detinjstva trenirala sport i takmičila se na lokalnom i regionalnom nivou. Ali pakovali su mi slučaj i namestili me. Osuđena sam na 16 godina zatvora – rekla je.

Batine u hodnicima i odlazak u “Specijalno groblje”

Po dolasku u zatvor u Permu, brzo je shvatila da u sistemu vlada jedino zakon jačeg. Kada je pokušala da pošalje žalbe na presudu, zatvorske vlasti su ih namerno zadržavale, a zbog protesta i pokušaja da zaštiti drugu zatvorenicu od mučenja, brutalno su je tukli i slali u samicu.

Prilikom premeštaja u koloniju IK-28 preživela je pravu torturu.

– Vodili su me u lisicama niz hodnik poređanih zatvorskih službenika. Tukli su me pendrecima i udarali po glavi. Nisam više mogla da izdržim: okrenula sam se i ispljuvala mu facu – prisetila se Tatjana.

Zbog svoje neposlušnosti prebačena je u ozloglašeni objekat koji svi nazivaju “specijalno groblje”, gde je provela osam meseci u samici sa zidovima debljine pola metra.

-Zidovi su bili debljine pola metra… Naređivali su svima da izađu iz ćelija i skinu se do pojasa. Rekla sam da sam žena i da se neću skinuti.

Kada je odbila da prizna lažne optužbe da je bila čečenski snajperista, kaznili su je boravkom u ledenoj samici bez hrane i bez grejanja.

Šest godina u psihijatrijskoj bolnici: “Zaboraviš kako se drži kašika”

Pošto nisu uspeli da slome njen otpor, zatvorske vlasti su je prebacile u psihijatrijsku bolnicu pri zatvorskom sistemu, gde je provela narednih šest godina. Tamo su je prisilno kljukali agresivnim i zabranjenim lekovima koji izazivaju strašne bolove u mišićima.

Pročitaj i: Inspektorka Natalija se ZALJUBILA U OKORELOG KRIMINALCA: Ceo zatvor brujao o ZABRANJENOJ ROMANSI, a kad su SKRIVENE KAMERE postavljene u sobu za ispitivanje – ŠOK kakav se ne pamti

– Gubiš sebe tamo. Pod uticajem ovih lekova i torture koju su nam nanosili, ubrzo zaboraviš čak i kako se drži kašika. Nemaš prošlost i nemaš budućnost – otkriva ona.

Tamo je bila stavljena i pod takozvane “specijalne mere”. Bila je zatvorena u kavezu veličine svega dva koraka, dok je u šetnju izvođena isključivo u lisicama u društvu muškaraca.

Horor u Mordoviji: Ropski rad i krvave batine na radijatoru

Leta 2007. godine prebačena je u koloniju IK-2 u Mordoviji. U ovoj koloniji, kao i širom ženskih zatvora u Rusiji, zatvorenice su primorane na ropski rad u šivaćim radionicama po 16 do 17 sati dnevno, uz svega četiri sata sna.

Odmah po dolasku, čuvari su joj uništili dokumenta i pretili samicom jer je odbila da potpiše da je primila tri čaršafa kada su joj dali samo dva. Kada ju je jedan službenik udario pendrekom u slepoočnicu, pokušala je da se odbrani.

– Pokušali su da mi skinu krst, ali sam vikala: ‘Danas dolaze da me ubiju… Ne skidam svoj krst!’ Moj krst je ostao na meni – otkriva Tatjana.

Nakon toga su je vezali lisicama za radijator, a pripadnici specijalne jedinice i čuvari krvoločno su je tukli po grudima i stomaku. Dva meseca je trpela nesnosne bolove i jedva disala u krevetu pre nego što je pod pritiskom komesara za ljudska prava konačno prebačena u bolnicu.

Potpuna izolacija i konačni izlazak na slobodu

Pored fizičkog nasilja i napada žiletom koji je organizovala uprava zatvora, Tatjana je preživela i potpunu izolaciju. U ženskim kolonijama vlada muk i napuštenost, za razliku od muških zatvora, zatvorenice u ogromnom procentu gube svaki kontakt sa porodicom i muževima.

Uprkos stalnim tvrdnjama uprave da nikada neće izaći živa, Tatjana Gavrilova je 9. septembra 2014. godine zakoračila na slobodu, sa sobom noseći detaljnu dokumentaciju o zlostavljanju.

Tmurna statistika

Prema zvaničnim podacima, u ruskom zatvorskom sistemu, koji obuhvata kaznene kolonije, istražne zatvore (SIZO) i zatvorske bolnice nalazi se ukupno 617.191 osoba, od kojih su 48.455 žene.

• 39.018 žena izdržava kaznu u kaznenim kolonijama, specijalnim bolnicama i ustanovama za lečenje.
• 9.437 žena nalazi se u pritvoru u istražnim zatvorima čekajući presudu.
• Svega 0,36% iznosila je stopa oslobađajućih presuda na ruskim sudovima, što znači da je za skoro svaku optuženu ženu ulazak u sistem praktično jednosmerna karta za robiju.

Preko 3.000 zatvorenika podnelo je 2016. godine zahteve za prevremeno puštanje zbog teških bolesti, a 1.600 je pušteno, odnosno praktično poslato kući da umru kako njihova smrt ne bi ulazila u zatvorske statistike.

Najpotresniji aspekt ženskih zatvora jesu deca rođena u zatočeništvu. Trenutno 564 bebe i male dece živi u 13 dečjih domova organizovanih unutar ženskih kolonija. Ova deca mogu ostati sa majkama do navršene treće godine života.

Iako majke koje borave sa decom imaju pravo na nošenje civilne odeće sa značkom, osnivač projekta „Žena. Zatvor. Društvo“, Leonid Agafonov, ističe da deca zapravo rastu odvojena od majki, budući da zatvorski uslovi dozvoljavaju da zatvorenice sa decom provedu svega dva do tri sata dnevno.

Bio NAJZGODNIJI ROBIJAŠ, oženio ćerku TAJKUNA i danas u 42. godini ovako izgleda: “U zatvoru sam dobijao gole slike, novac i po 300 pisama dnevno. Dolazili su da me vide potpuni stranci”