Ljudi koji teško traže pomoć u detinjstvu su verovatno doživeli neko od ovih 6 iskustava

Postoje ljudi koji će bez mnogo razmišljanja priskočiti u pomoć prijatelju, saslušati kolegu koji prolazi kroz težak period ili učiniti sve što mogu da olakšaju život nekom koga vole. Međutim, kada se sami nađu u nevolji, kao da zaborave da ista prava imaju i oni. Umesto da pozovu nekoga, potraže savet ili priznaju da im je teško, povlače se u sebe i pokušavaju da pronađu rešenje bez ičije podrške.

Na prvi pogled, deluju izuzetno snažno, samostalno i sposobno. Navikli su da se snalaze, retko se žale i gotovo nikada ne traže uslugu. Okolina ih često doživljava kao osobe na koje uvek može da se osloni, ne primećujući koliko je njima samima teško da se oslone na bilo koga. Ipak, iza takve samostalnosti ponekad se krije sasvim druga priča, kažu psiholozi i kolumnisti portala “Psihology Today”.

Tekstovi o emocionalnom zanemarivanju ukazuju na to da dete koje odrasta bez dovoljno podrške može da nauči da potiskuje sopstvena osećanja i potrebe. Ako mu se iznova šalje poruka da mora da bude jako, da ne preteruje ili ne očekuje previše od drugih, može da razvije uverenje da je najsigurnije ako se oslanja isključivo na sebe.

Način na koji učimo da se povezujemo sa drugima oblikuju i temperament, kasnija iskustva i odnosi koje gradimo tokom života. Ipak, postoji šest stvari iz detinjstva koja mogu da utiču na to koliko teško odrasla osoba prihvata podršku, čak i kada joj je najpotrebnija.

1. Njihova osećanja nisu shvatana ozbiljno

Dete koje je tužno, uplašeno ili razočarano ne traži uvek rešenje. Ponekad mu je dovoljno samo da ga neko sasluša, zagrli i pokaže mu da su njegova osećanja važna. Međutim, ako je na suze često dobijalo odgovor da nema razloga za plakanje, ako su njegove brige proglašavane nevažnim ili je slušalo da je “previše osetljivo”, moglo je da zaključi da je bolje da ono što oseća zadrži za sebe.

Vremenom će prestati i da govori o sopstvenim problemima. Ne zato što ih nema, već zato što je naučilo da od pokazivanja emocija ne očekuje mnogo. U odraslom dobu, takav obrazac može da se nastavi. Osoba umanjuje sopstvenu bol, govori sebi da drugi imaju mnogo ozbiljnije probleme i ustručava se da zatraži podršku. Čak i kada joj je teško, ubediće sebe da nema pravo da opterećuje ljude svojim osećanjima.

2. Prerano su odrasli i postali samostalni

Neka deca rano nauče da sama završavaju obaveze, brinu o sebi i ne očekuju da će im neko priskočiti u pomoć. Takva samostalnost može da bude korisna, ali postoji razlika između deteta koje postepeno uči odgovornosti i onog koje oseća da nema drugog izbora osim da se samo snalazi.

Kada podrška odraslih izostaje, dete može da razvije uverenje da mora da bude sposobno u svakoj situaciji. Nema prostora za greške, nema vremena za slabosti, a traženje pomoći doživljava se kao nešto što sebi ne sme da dozvoli.

Ponekad okolina takvu decu i pohvaljuje. Govori im da su zrela za svoje godine, da nikada ne prave probleme i da se na njih uvek može računati. Iza tih pohvala, međutim, može da se krije dete koje je naučilo da ne pokazuje koliko mu je podrška potrebna.

Kada odraste, takva osoba teško će delegirati obaveze – radije će ostati budna do kasno, nego nekoga zamoliti da im pomogne. Biće im nelagodna i sama pomisao da zavise od drugog. Za njih je samostalnost mnogo više od praktične veštine – ona je način da se zaštite od razočaranja. Ako sve urade sami, neće morati da čekaju, mole ili rizikuju da ih neko izneveri.

3. Morali su da brinu o drugima pre nego što su naučili da brinu o sebi

U nekim porodicama dete prerano preuzima odgovornosti koje bi trebalo da pripadaju odraslima. Možda teši roditelja koji prolazi kroz težak period, pokušava da smiri sukobe, brine o mlađoj braći i sestrama ili oseća da mora da bude ono koje sve drži pod kontrolom. U psihologiji se za određene oblike takvog preokretanja uloga koristi pojam parentifikacija – situacija u kojoj dete preuzima emocionalne ili praktične obaveze koje prevazilaze ono što je primereno njegovom uzrastu.

Takvo dete može da postane izuzetno pažljivo prema tuđim raspoloženjima. Nauči da prepozna kada je neko uznemiren, da predvidi problem i da se prilagodi kako ne bi dodatno opteretilo porodicu. Međutim, često ne postoji dovoljno prostora da se neko na isti način pobrine za njega. Kasnije, u odraslom dobu, postaće osoba koja sve razume, sve rešava i svima je dostupna. Kada se, međutim, sama nađe u situaciji da je njoj potrebna pomoć, osećaće se izgubljeno.

Navikla je da ona bude oslonac, a ne da se oslanja na nekoga. Može čak da oseća krivicu kada poželi da neko drugi preuzme deo tereta. Važno je razumeti da dete ne bi trebalo da zaslužuje ljubav time što je korisno, odgovorno i uvek spremno da pomogne. Ono ima pravo da bude dete, da pogreši, da se umori i da neko drugi preuzme brigu o njemu.

4. Pomoć koju su dobijali dolazila je uz kritiku ili prebacivanje

Nije svaka ponuđena pomoć izvor sigurnosti. Ponekad se iza nje kriju poruke koje dete navode da se oseća neprijatno zato što mu je nešto potrebno. Ako je nakon traženja pomoći slušalo prebacivanja poput: “Zar ništa ne možeš sam?”, ili “Posle svega što sam uradio za tebe, tako mi vraćaš”, moglo bi da poveže podršku sa stidom i osećajem krivice.

U takvom okruženju, pomoć ne donosi samo olakšanje. Naprotiv, može da stvori strah da će usluga kasnije biti upotrebljena kao argument, da će osoba koja je pomogla očekivati nešto zauzvrat ili da će slabost biti iskorišćena protiv onoga ko ju je pokazao. Zato neki odrasli ljudi radije biraju teži put nego da zatraže uslugu. Lakše im je da se sami izbore sa problemom nego da rizikuju neprijatan razgovor ili osećaj da nešto duguju.

Čak i kada im bliska osoba iskreno ponudi pomoć, mogu da odgovore odbijanjem ili da se osećaju obavezno da odmah uzvrate istom merom. Zdrava podrška, međutim, ne bi trebalo da bude sredstvo kontrole. U bliskim odnosima ljudi se smenjuju u davanju i primanju, bez ponižavanja i bez stalnog vođenja računa o tome ko je kome šta učinio.

5. Njihove potrebe su često stavljane na poslednje mesto

U nekim porodicama deca odrastaju sa osećajem da za njihove želje, strahove i probleme jednostavno nema prostora. Možda su roditelji preopterećeni, možda se suočavaju sa sopstvenim teškoćama, a možda se u toj kući podrazumeva da dete bude tiho, poslušno i nezahtevno. Ono tada može da nauči da je najlakše kada ništa ne traži. Ne želi da pravi dodatne probleme, da izaziva raspravu ili privlači pažnju na sebe. Svoje potrebe odlaže, umanjuje ih ili ih uopšte ne izgovara.

Ovakav obrazac često se nastavlja i decenijama kasnije. Odrasla osoba teško kaže da je umorna, da joj je potreban odmor, da ne može da preuzme još jednu obavezu ili da joj je potrebna emocionalna podrška. Često će drugima bez problema reći da imaju pravo da se odmore, da odbiju ono što im ne odgovara i da potraže pomoć. Sebi, međutim, neće dozvoliti isto.

Ponekad će čak i jednostavan zahtev doživeti kao sebičnost. Ako zamoli nekoga da joj učini uslugu, dugo će razmišljati da li je bila previše zahtevna, da li je trebalo da se snađe sama i da li je nekom napravila problem. Ali, imati potrebe ne znači biti sebičan. Svaki odnos u kojem postoji bliskost trebalo bi da ostavi prostor za obe strane, a ne za jednu osobu koja stalno daje i drugu koja samo prima.

6. Nisu mogli da budu sigurni da li će neko biti tu za njih

Dete treba da zna da može da se obrati odrasloj osobi kada se uplaši, pogreši ili ne zna kako da reši problem. Ta sigurnost ne zahteva savršene roditelje, već dovoljno dosledan osećaj da će neko pokušati da ga sasluša i pruži mu podršku. Kada je reakcija odraslih nepredvidiva – nekada su nežni i dostupni, a nekada hladni, ljuti ili potpuno nezainteresovani – dete postaje oprezno u pokazivanju svojih potreba.

Počinje da procenjuje raspoloženje drugih pre nego što im se obrati. Razmišlja da li je pravi trenutak, da li će nekoga naljutiti, da li će njegova molba biti dočekana sa razumevanjem ili odbijanjem. U odraslom dobu verovatno će imati izražen strah od odbacivanja. Iako ima prijatelje, partnera ili članove porodice koji bi joj pomogli, teško joj je da poveruje da će oni zaista biti tu kada joj zatrebaju.

Zato često čeka do poslednjeg trenutka. Pokušava sve sama, nada se da će problem nekako nestati, a tek kada više ne može da izdrži, razmišlja o tome da se nekome obrati. Ipak, iskustva iz prošlosti ne moraju zauvek da određuju naše odnose. Kroz sigurne i stabilne veze moguće je postepeno naučiti da bliskost ne podrazumeva stalnu neizvesnost i da traženje podrške ne mora da se završi razočaranjem.