U jednoj noći umrlo više od 1.700 ljudi i 3.500 grla stoka, a kuće ostale netaknute

Ono što su spasioci zatekli narednog jutra šokiralo je svet. Na putevima koji vode ka jezeru, na kućnim pragovima, u krevetima i pored ugašenih ognjišta ležala su tela stotina ljudi. Rame uz rame sa njima ležala je uginula stoka – krave, koze, psi i kokoške. Krovovi kuća bili su netaknuti, posuđe je i dalje stajalo na stolovima, a na telima nije bilo nijednog traga borbe. U toj stravičnoj noći život je izgubilo 1.746 ljudi i oko 3.500 grla stoke, dok je još 845 osoba završilo u bolnicama.

Preživeli Džozef Nkvajn ispričao je svoju jezivu ispovest. Izgubio je svest tokom večeri, a osvestio se tek oko devet sati ujutru. Lice mu je bilo potpuno ukočeno i nije mogao da govori. Kada se okrenuo, video je da je njegova ćerka, koja je spavala pored njega, mrtva. Kada je izašao na ulicu, tamo više nije bilo nijednog živog komšije.

Voda preko noći postala tamnocrvena

Prva stvar koju su stručnjaci uočili po dolasku na teren bila je zastrašujuća promena samog jezera. Nekada bistra, plava voda postala je tamnocrvena. Nivo jezera opao je za oko jedan metar, dok je vegetacija na obalama bila zbrisana i oborena uz padinu do visine od čak 25 metara, što je bio jasan znak da je jezerom protutnjao masivni talas.

U prvim danima ispitivale su se najrazličitije teorije, od erupcije vulkana i hemijskog oružja, do diverzije. Pojedini preživeli tvrdili su da su osetili miris baruta ili pokvarenih jaja, što je istragu u početku usmerilo ka sumpornim jedinjenjima.

Šta se zapravo dogodilo?

Jezero Njos je kratersko jezero smešteno u ždrelu starog vulkana. Decenijama je iz magmatskog žarišta na samom dnu u vodu prodirao ugljen-dioksid. Duboki slojevi vode nisu se mešali sa površinskim, pa je pod ogromnim pritiskom sopstvene težine voda držala gas zarobljenim, poput zatvorene flaše gaziranog pića.

Te kobne večeri ravnoteža se narušila. Do danas nije precizno utvrđeno šta je bio neposredni okidač: sumnja se na odron sa litice kratera, hladan pljusak koji je ohladio površinu, blagi potres vulkana ili samoinicijativno oslobađanje bez spoljnog pritiska.

Nakon toga usledio je efekat otvaranja flaše. Voda sa dna naglo je krenula ka površini, pritisak je pao, a gas je proključao. Iz jezera je u trenutku pokuljalo između 100.000 i 300.000 tona ugljen-dioksida, odnosno oko jedan kubni kilometar gasa.

Nevidljivi ubica koji teče po zemlji

Oblak gasa izleteo je u visinu brzinom od skoro sto kilometara na čas, a zatim se spustio na zemlju. Pošto je ugljen-dioksid teži od vazduha, nije otišao u atmosferu, već je počeo da teče kotlinama brzinom od 20 do 50 kilometara na čas, prešavši put od oko 23 kilometra. Na tom smrtonosnom putu našla su se sela Njos, Kam, Ča i Subum.

Na mestima gde je oblak prekrio naselja, u potpunosti je istisnuo kiseonik pri samoj zemlji. Ljudi su se ugušili pre nego što su uopšte shvatili šta se dešava. Ugljen-dioksid nema ni boju ni miris, a u visokim koncentracijama svest se gubi posle samo nekoliko udisaja. Zbog toga nije bilo panike, bežanja, niti se čuo ijedan krik. Preživeli su samo oni koji su se u tom trenutku zatekli na višim spratovima kuća ili na uzvišenjima, jer je smrtonosni gas tekao nisko pri zemlji.

Da li opasnost može da se ponovi?

Dve godine pre tragedije na jezeru Njos, na sličan način stradalo je 37 ljudi na jezeru Monun u Kamerunu, ali tada niko nije prepoznao uzrok. Tek nakon ove masovne katastrofe postalo je jasno o čemu je reč.

Da se tragedija ne bi ponovila, od 2001. godine u jezero Njos je uronjena posebna cev koja izvlači vodu sa dna na površinu, omogućavajući gasu da kontrolisano izlazi u gejziru umesto da se akumulira. Godine 2011. dodate su još dve cevi, a do 2019. godine sistem je postigao potpunu stabilnost.

Međutim, na Zemlji postoje tri ovakva prirodna “tempirana eksploziva”. Treće i najopasnije jeste jezero Kivu na granici Ruande i DR Konga. Ono je čak 2.000 puta veće od jezera Njos, a na njegovim obalama danas živi oko dva miliona ljudi.