Japanka zbog harmonike iz Tokija došla u Srbiju, pa muža našla na svadbi

Priča Fumiko, pravnice iz Japana, počinje pre više od dve decenije u dalekoj domovini, gde se, umesto za tradicionalne japanske note, potpuno neočekivano zainteresovala za balkanski melos. Toliko se zaljubila u srpsku muziku, kulturu i narodne igre, da je svaki slobodan trenutak i ušteđen novac koristila kako bi preletela pola sveta i osetila ritam Srbije iz prve ruke.

Zarađivala od časova japanskog

– Igrala sam folklor iz istočne Evrope u Japanu. Tamo postoji grupa koja izvodi igre iz balkanskih zemalja, među kojima su srpske, bugarske, mađarske i makedonske igre. Svidela mi se srpska muzika i to me dodatno zainteresovalo za Srbiju, pa sam odlučila da dođem u zemlju kao turista – objašnjava Fumiko na početku.

Ipak, njen pravi početak u Beogradu i preseljenje nisu bili ni malo laki. Iako je imala diplomu pravnog fakulteta u Kjotu, Fumiko je prvobitno planirala da u Srbiji zarađuje kao nastavnica japanskog jezika. Završila je specijalne kurseve, ali posla, ipak, nije bilo. Prepuštena sama sebi u stranoj zemlji, davala je privatne časove, sve dok nije pronašla posao u firmi koja se bavila fiskalnim kasama.

– Došla sam u Srbiju kao turista, i tada se pojavila priča da radim kao nastavnica japanskog jezika. Završila sam kurs, dobila sertifikate, ali ubrzo sam saznala da se škola ipak nije otvorila. Na kraju sam potrošila sve pare koje sam uštedela i bila u dilemi šta da radim. Onda sam slučajno upoznala jednog Srbina koji je radio u japanskoj firmi u Beogradu i zamolila ga da pogleda moj CV. Direktor iz Japana je video i dozvolio mi da počnem da radim u Beogradu. Tako sam našla posao – seća se.

Sa klavira na harmoniku

Motivaciju da ostana u našoj zemlji pružala joj je i ljubav prema harmonici, instrumentu koji je zahtevao puno strpljenja i posvećenosti. Iako je u Japanu svirala klavir, prelazak na harmoniku bio je veliki izazov. Nakon mnogo godina truda i rada, konačno je osetila ponos kada je uspela da odsvira jednu zahtevnu kompoziciju.

– Prvo mi je bilo fizički teško. Ipak, nakon nekoliko godina vežbanja uspela sam da naučim “Tanino oro”, kompoziciju Batakande. Kada sam je odsvirala, shvatila sam da sam napokon postala harmonikašica – ponosno ističe Fumiko.

Ono što je najviše privuklo Fumiko ka harmonici jesu složeni i energični neparni ritmovi balkanske muzike, koji su je potpuno očarali. Zaljubila se u lokalnu muziku i postala redovan gost u kafanama, gde je s oduševljenjem upijala emociju koju domaća publika nosi sa sobom.

– Harmonika je savršen instrument jer pokriva sve – melodiju i basove, i uz to mogu da igram. Prvi put sam bila iznenađena kada sam čula muziku u kafani, posebno “Kad padne prvi sneg” Zvonka Bogdana. Ta melodija me je potpuno očarala, a pesma “Ringišpil” Đorđa Banasevića mi je omiljena – priznaje.

Otpor prema Azijatkinji sa harmonikom

Zanimljivo je kako domaća publika reaguje na njene nastupe. U početku je bilo šoka, jer bi umesto kršnog Balkanca sa harmonikom, na scenu izašla sitna Azijatkinja. Međutim, čim bi počela da svira, svi bi zaboravili na predrasude. Fumiko je, s druge strane, fascinirana koliko se naš način uživanja u muzici razlikuje od onog u njenoj domovini.

– U Japanu, kada sviramo, uglavnom svi sede, zatvore oči i samo slušaju, dok ovde, čim počne muzika, svi ustanu, pevaju i igraju. Ljudi ovde zaista umeju da uživaju u muzici – objašnjava.

Svekar i svekrva kao mama i tata

Njena povezanost sa Srbijom krunisana je i romantičnom ljubavi. Svoju srodnu dušu, supruga Bojana, sa kojim je u braku već oko 14 godina i sa kojim ima desetogodišnju ćerku Minu, upoznala je na pravoj srpskoj svadbi u Beogradu.

– Ponovo smo se sreli kod prijateljice, a kasnije i venčali. Iskreno, to nije bila ljubav na prvi pogled, ali se vrlo brzo rodila. Kada smo pravili svadbu, moja porodica je bila u Srbiji. Tad sam uzela prezime Kneživić, dok je moje devojačko Takešta, što znači “ispod bambusa” – priča Fumiko.

Sa svekrom i svekrvom ima odnos kao sa svojim roditeljima.

– Njegovi roditelji su po prirodi veoma otvoreni prema strancima. Nikad me nisu posmatrali kao Japanku ili strankinju, već su me prihvatili kao osob. Zbog takvog njihovog stava, od starta sam se sa osetila veoma prijatno, a to divno osećanje traje i dan-danas – ističe.

Pljeskavica, začini i krepmite

Više od dve decenije života u Beogradu učinile su je pravim gurmanom koji ne može da odoli pljeskavicama sa uličnih kioska.

– Obožavam srpsku hranu. Japancima se sviđa srpska kuhinja, naročito zbog velikih porcija, ali i zbog ukusa. Najviše volim ajvar i pljeskavicu. I mešavinu začina obožavam, to sam videla na štandovima sa pljeskavicama! Što se slatkiša tiče, volim krempite i sitne kolače – priznaje.

Fumiko danas radi kao korepetitor u kulturno-umetničkom društvu Gradimir, sprema svetski poznate rok klasike na svom instrumentu, a nastupala je i sa čuvenim horom Kraljice Marije. I to je samo delić njenog angažmana.

Svira širom Srbije

– Na poziv ambasade Japana ponekad sviram na događajima posvećenim kulturnoj razmeni između naše dve zemlje. Posebno mi je draga turneja po Srbiji preprošle godine, kada sam sa još dve Japanke, koje sviraju violinu i tradicionalnu bambusovu flautu, nastupala u pet gradova i izvodila srpsku i japansku muziku. Nastupali smo i u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu. Pored toga, sa prijateljem iz Srbije koji svira kaval imala sam priliku da održim koncerte na nekoliko mesta u Tokiju, uključujući i ambasadu Srbije u Japanu – priča Fumiko, pa za kraj dodaje:

– Trenutno vežbam i ulepšavam izvedbu rok pesme ‘Highway Star’, koju sam prvi put svirala pre četiri godine. Iskreno, nemam želju da budem poznata, već mi je jedini cilj da to što radim čuje što više ljudi – zaključuje naša sagovornica iz Japana.