Sisala sam mrvice hleba iz maminog džepa: Baka Jelena o stravi u logoru

Njena sećanja poslužila su kao inspiracija za film “Dara iz Jasenovca”, ali ono što fascinira više od svega jeste snaga duše koja u sebi nema ni trunku mržnje.

“Sanjala sam san koji nam je zauvek zbrisao dom”

Detinjstvo pre logora za Jelenu je nosilo miris seoske svakodnevice, reke Save i rada na imanju. Iako odrasla u radničkoj i domaćinskoj porodici, nikada nije imala bezbrižne igračke poput svojih vršnjaka.

– Ja u životu nisam dobila lutku kao dete. Ali imala sam čamac, vozila sam ga sa svega šest godina jer je voda dolazila do same kuće – priseća se Jelena.

Onda se u noći uoči rata dogodio san koji je uvučen u njeno pamćenje poput zlokobnog proročanstva.

– Sanjala sam da je došao jedan čovek, uhvatio mene i mog brata Baju za ruke i odveo nas. Išli smo nas dvoje, ali se nikada više nismo vratili svojoj kući.

Kada je rat počeo, čamci su oduzeti seljanima, a porodica se ubrzo našla u zbegovima po šumama Kozare, prateći partizane pod neprekidnim bombardovanjem i kišom.

“Pamtila sam dečji stisak i majčin amanet o crvenom belegu”

Kada je rat počeo, Jelenin najmlađi brat Ilija bio je tek devetomesečna beba, rođen 1941. godine. Tokom bekstva po šumama Kozare i kasnijih najgorih dana u logoru, majka ga je stalno nosila u naručju.

Jelena se i danas sa tugom seća trenutka iz logora kada se njen stariji brat Živko popeo na sprat gde je bila beba Ilija da mu donese parče proje: “Ilija ga je uhvatio za nogavicu i vukao ga, nije hteo da ga pusti da siđe”.

Pre nego što su razdvojeni, majka joj je usadila u srce jedinu nadu koja traje do danas:

– Beba je imala crveni beleg na boku. Majka mi je celog života govorila: ‘Možda ćeš ga naći… Prepoznaćeš ga po belegu’. Ta rečenica mi je ostala urezana u duši za ceo život. Još ga tražim.

“Stajali smo pred mitraljezom: Pazila sam samo da ne padnem u kal”

Jedan od najpotresnijih trenutaka u Jeleninom životu dogodio se kada su oružane snage opkolile kuću u kojoj su se krili. Njen otac se sakrio u odžak, dok je majka, u očaju i nemaštini, polivala sobu vodom kako bi očistila buve i vaši.

– Izveli su nas na stepenice i postavile pred mitraljez da nas streljaju. Stajala sam sa leve strane pored majke i braće. Pošto je soba bila mokra, nameštala sam se u sebi: ako me ubiju, da padnem na suvo, da ne padnem u vodu. Znači, uopšte mi nije bilo bitno što će da me ubiju, bilo mi je samo važno da padnem na suvo – priseća se baka Jelena.

Kako bi spasao svoju decu i suprugu sigurne smrti, otac je sam izašao iz odžaka. Vojnici su ga svezali i odveli.

– Bio je visok čovek, nosio je crne pantalone sa prugama i šešir. Pozdravio se sa nama i odveli su ga. Kasnije smo saznali da je sa ostalim mučenicima sam sebi kopao raku pre nego što su ih ubili… Nikada ga više nismo videli.

“Gola zemlja Stare Gradiške i mrvice sa dna džepa”

Nakon odvođenja oca, usledio je marš dug 24 kilometra do kompleksa logora Stara Gradiška, koji je pripadao logorskom sistemu Jasenovca. Pred samim ulazom u logor, Jelena je svedočila zverstvima koja lede krv u žilama.

– Jedna žena Jevrejka imala je u punđi sakrivene zlatne minđuše. Jedan od naoružanih joj je raspleo kosu, minđuše su ispale, a on ju je odmah prislonio uza zid i ubio iz pištolja pred svima nama, rekavši da će tako proći svako ko pokušava nešto da sakrije.

Ova i mnoge druge scene koje je Jelena preživela poslužile su kao direktna istorijska građa za stvaranje lika i scena u filmu “Dara iz Jasenovca”.

– Tu smo ležali moja braća, majka i ja. Nismo imali ni na šta da legnemo, niti čime da se pokrijemo, bila je samo gola zemlja. Pored nas je sedela jedna baka i glodala kosti, vadeći koštanu srž. Kada bih rekla majci da sam gladna, odgovarala mi je: ‘Jelo, ovde nema šta da se jede, ovo je logor’. Posle toga više nisam tražila hranu, nego sam sakupljala mrvice iz majčinog džepa i sisala ih – jasno se seća Jelena.

Spasenje u režiji Dijane Budisavljević i potresni susret brata i sestre

Svesna da deca u logoru nemaju nikakvu šansu da prežive, Jelenina majka je donela najtežu odluku – predala je svoju decu organizaciji Dijane Budisavljević.

– Moja mama je pristala da nas preda kako bismo spasili žive glave. Da nije bilo Dijane Budisavljević, ja danas ne bih sedela ovde niti razgovarala sa vama. Neka joj je laka crna zemlja.

Jelena je transportovana za Zagreb, a odatle u selo Slokovac kod Ludbrega. Tamo je radila teške poslove kod lokalnih gazda, čuvala svinje i krave, išla bosa po oštroj rosi i strnjici, te trpela batine bičem po leđima. Ipak, u porti crkve u Ludbregu doživela je trenutak koji joj je vratio snagu da izdrži.

– Išla sam nedeljom u crkvu i u porti videla svog rođenog brata Živka. Kad smo se prepoznali, potrčali smo jedno drugom u zagrljaj. Plakali smo bez prestanka, nismo hteli da se rastanemo. Zbog našeg zagrljaja plakali su i svi oni meštani Hrvati koji su se tu zatekli.

Povratak na ruševine i život izgrađen sopstvenim rukama

Po završetku rata, 13. maja 1945. godine, Jelena se sa majkom i bratom vratila u rodni kraj, ali ih je tamo sačekala nova strahota.

– Došli smo na naše ognjište, kuća srušena, nema ništa. U našem bunaru leševi, na obali Save leševi. U celom selu ostao je samo jedan odrasli muškarac, sve ostalo je bilo pobijeno i spaljeno – otkriva ona.

Nakon kolonizacije u Srem, u selo Nikinci, Jelena je već sa 17 godina radila najteže fizičke poslove – nosila je cigle, mešala malter, kopala repu i brala kukuruz u nadnici, kako bi zaradila za sopstvenu odeću i školovanje. Kasnije se zaposlila u Beogradu, gde je decenijama radila u Domu zdravlja i na Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije, dajući nesebičan doprinos bolesnoj deci i lekarima.

“Mržnja je otrov kojim trujemo sami sebe”

Ono što priču Jelene Radojčić čini pravim spomenikom ljudskom duhu jeste njena sposobnost da posle svih preživljenih golgota sačuva čisto srce.

– Ja ne mrzim ni Hrvate, ni muslimane, ni bilo koga drugog. Jedan je Bog za sve nas. Mržnja je otrov kojim trujemo sami sebe, zašto bih ja sebe opterećivala mržnjom? Time ništa ne mogu da promenim u prošlosti, samo bih sebi nanela štetu.

Kada je njen brat Živko doživeo da mu se ćerka uda za Hrvata, porodica je to prihvatila sa razumevanjem i toplinom.

– Ljubav je jača od vere. Čovek je čovek, ma koje vere bio, i tako moramo gledati na ljude.

Danas, baka Jelena ostaje svetli primer kako se posle najdubljeg mraka ostaje Čovek – sačuvanog dostojanstva, blage reči i srca ispunjenog mirom.

Bonus video: