Četiri rečenice kojima roditelji mogu da povrede decu

Većina roditelja deci govori ono što je i sama slušala dok je odrastala: da ne plaču, da paze ili da su pametna. Iako iza tih reči stoje ljubav i briga, dečji psiholozi upozoravaju da neke od njih mogu da pošalju poruku sasvim drugačiju od one koju roditelji žele.

Kada se dete rasplače zbog nečega što odraslima deluje beznačajno, često pokušavamo da ga utešimo umanjivanjem problema. Međutim, ono što je nama sitnica za dete može da bude veoma važno, a poruka da nema razloga za plakanje može da ga navede da pomisli da su njegova osećanja pogrešna.

“Prestani da plačeš” i “Preteruješ”

Kanadska zdravstvena služba HealthLink BC upozorava da ovakve rečenice mogu da otežaju detetu prepoznavanje i prihvatanje sopstvenih emocija. Umesto da mu govorimo da nema razloga za tugu, bolje je da pokažemo da ga razumemo: “Vidim da si tužan zato što ti se igračka polomila.” To ne znači da roditelj mora da popusti svaki put kada dete nešto želi, već da može da postavi granice uz uvažavanje njegovih osećanja.

shutterstock.com/Evgeniy Sarafanov

Dečja psihološkinja Tova Klajn, direktorka Centra za razvoj male dece na koledžu Barnard Univerziteta Kolumbija, upozorava i na rečenice poput “Uvek si loše volje” i “Zašto se toliko uznemiravaš?”. Takve primedbe mogu da izazovu stid i da dete navedu da pomisli da s njim nešto nije u redu. Umesto toga, roditelji mogu da kažu: “Razumem da ti je teško, ali ipak moramo da krenemo” ili “Ako ti je teško, pomoći ću ti”.

“Bravo, baš si pametan”

Pohvale su važne, ali je bitno i šta njima ističemo. Istraživanje psihološkinja Klaudije Miler i Kerol Dvek, objavljeno 1998. godine, pokazalo je da su deca pohvaljena zbog inteligencije nakon neuspeha pokazivala manje upornosti i postizala slabije rezultate od dece pohvaljene zbog truda.

Kada dete stalno slušа da je pametno, može da počne da doživljava greške kao dokaz da nije dovoljno sposobno. Zato je korisnije pohvaliti njegov trud, upornost i način na koji je rešilo problem. Rečenica “Vidim koliko si se potrudio” pomaže detetu da razume da su zalaganje i učenje važni, čak i kada rezultat nije savršen.

“Pazi!”

Ovu reč roditelji često izgovaraju na igralištu, kada dete trči, penje se ili pokušava nešto novo. Ipak, istraživanja razvojne psihološkinje Marijane Brusoni ukazuju na to da igra koja uključuje određeni rizik može da doprinese fizičkoj aktivnosti, društvenim veštinama, otpornosti i samopouzdanju.

Umesto stalnog upozoravanja, bolje je detetu pomoći da samo proceni situaciju. Na primer, možemo da ga pitamo: “Vidiš li da je kamen mokar?” ili “Gde ćeš da staviš nogu?”. Tako ga učimo da razmišlja o mogućim opasnostima, umesto da se oslanja isključivo na upozorenja odraslih.

Nijedan roditelj nije savršen i svima se ponekad omakne rečenica koju nisu želeli da izgovore. Važno je da zastanemo, objasnimo detetu šta smo zapravo hteli da kažemo i pokažemo da nam je stalo do njegovih osećanja. Takvi mali koraci pomažu da se izgradi odnos u kojem se dete oseća sigurno i prihvaćeno, piše Klix.