admin
A onda se začuo plač. Viktor je prevremeno rođen živ, sa svega 700 grama. Usledili su meseci borbe za život, šest meseci u bolnici, brojne zdravstvene komplikacije i godine tretmana. Danas ova prevremeno rođena beba – Viktor, ima sedam godina, nosi slušni aparat, nedavno mu je dijagnostikovan i ADHD, a njegova mama kaže da joj je trebalo mnogo vremena da prestane da juri ono što se od njenog deteta očekuje i da počne jednostavno da uživa u njemu.
“Mislila sam da ću biti ona majka koja će izgubiti dete”
Nevena je tokom trudnoće imala nekoliko krvarenja, ali nije očekivala prevremeni porođaj. Kada je tog jutra primetila sluzavi čep i učestale kontrakcije, javila se lekaru i otišla u porodilište. Tamo su joj rekli da je praktično pred porođajem.
Suprugu je stigla samo da javi da ulazi u salu.
– Kod mene je bio rolerkoster emocija. U tom momentu sam samo razmišljala o tome da ću ja biti ta majka koja će izgubiti dete, o kojima sam nekada čula u novinama, preletim članak i nastavim svoj normalan život. Sada sam ja neko ko će to da preživi, a nisam mogla ni da procesuiram. S druge strane, morala sam da se fokusiram na porođaj, ja sam to dete morala da rodim – priseća se Nevena.
Bila je pripremljena na najgori ishod. A onda je Viktor zaplakao.
– Kada sam začula njegov plač, to je bio znak da mi nismo odustali. Borba jeste počela. Bila je nemilosrdna, pogotovo prvih mesec dana kada je bio životno ugrožen. Samo na Institutu za neonatologiju trajala je šest meseci, a zapravo traje i danas. Svesni smo da će trajati celog života, samo u manjoj meri nego tada – govori Nevena.
Šest meseci borbe za bebu od 700 grama
Viktorov organizam bio je potpuno nezreo i bez aparata i medicinske pomoći nije mogao samostalno da funkcioniše. Nevena se seća da su prvi meseci prolazili između borbe za život i neizvesnosti kakve će posledice prevremeno rođenje ostaviti.
– Imate bebu od 700 grama, čiji bubrezi rade 10 odsto, koja je na veštačkim plućima, ima otvoren duktus na srcu, krvarenje na mozgu, prima transfuzije, dobija sepse i gljivične infekcije krvi. Sve vreme se samo pokušava da se to zaustavi i da ne napravi još veće probleme. A kada izađete iz životne ugroženosti, počinje čekanje da vidite kakve je sve posledice ostavilo. Ne znam šta je gore – borba za život ili to čekanje koje će vam dati scenario za dalje – iskrena je ona.
Tokom tih šest meseci pokušavala je da sačuva i sebe. Kod kuće ju je čekao stariji sin, a svaki izlazak iz bolnice značio je povratak u život koji je morao da se nastavi.
– Trebalo mi je vremena da shvatim da, kada otvorim vrata te ustanove i izađem, vidim da se život dešava i da ja moram da nastavim dalje. Kada bih ušla u svoj dom, živela sam neki potpuno paralelni život. To me je punilo za sutra, prekosutra i svaki sledeći dan. Okrenula sam se ljudima koji će me zagrliti, koji me neće mnogo pitati, sa kojima mogu da plačem kada mi se plače i koji će razumeti kada mi treba tišina – objašnjava Nevena.
“Ostala sam sama sa bebom od 2,2 kilograma i shvatila da ne znam šta da radim”
Dan koji je čekala šest meseci konačno je došao – Viktor je pušten kući. Međutim, upravo je prvi dan nasamo sa njim ostao jedan od trenutaka kojih se Nevena i danas teško seća.
Suprug je otišao na posao, stariji sin u vrtić, porodica nije živela blizu, a ona je ostala sama sa šestomesečnom bebom teškom tek 2,2 kilograma.
– Koliko god da su nas u bolnici učili i pripremali, kada sam ostala sama sa tim izazovom shvatila sam da sam potpuno nesnađena. Ispred sebe imam bebu staru šest meseci, koja ima 2,2 kilograma, i imam osećaj da ne mogu da joj pomognem. Moram istog trenutka da reagujem, a sve je kod njega bilo toliko osetljivo i krhko. I danas počnem da se tresem kada pomislim na taj period – priznaje Nevena.
Godinama su im dani prolazili na tretmanima
Viktor je vremenom napredovao, ali je svakodnevica porodice dugo bila podređena rehabilitaciji. Ima senzorineuralno oštećenje sluha srednje teškog stepena i nosi slušne aparate, a ove godine mu je, prema Neveninim rečima, postavljena i dijagnoza ADHD-a.
Defektološki, surdološki, logopedski i senzorni tretmani postali su njihova svakodnevica.
– Zamislite dete koje je praktično 24 sata uključeno u struju. Možete ceo dan da budete napolju sa njim, a on će ući u kuću i ponovo trčati. Sa druge strane, potrebno je da mu usmerite pažnju kako bi nešto naučio. A onda imate dete koje prepodne provodi nekoliko sati na tretmanima, pa popodne ponovo. Mora da sedi, a zapravo ne može da sedi. To nije nešto što on bira niti nešto što može da kontroliše – opisuje Nevena.
Viktor danas govori i komunicira, iako njegov govor, kako kaže majka, još nije na nivou vršnjaka. Potrebno mu je više objašnjenja, direktnija komunikacija i okruženje bez previše buke.
“Shvatila sam da moje dete ne zna da se igra”
U želji da Viktoru obezbedi što više mogućnosti za napredak, Nevena je godinama bila usmerena na ono što još treba da nauči. A onda joj se u parku dogodio trenutak koji joj je promenio pogled na roditeljstvo.
Posmatrala je sina kako trči i ne zna gde bi pre. Prva reakcija bila joj je da ga zaustavi. Onda je shvatila nešto što ju je zabolelo.
– Sela sam i pomislila: „Moje dete ne zna da se igra. Moje dete zapravo ne zna da se igra.“ Ja njega učim da priča, da drži olovku, da slaže kocke… A gde ja žurim? To dete treba da se igra. Te stvari se dešavaju samo jednom u životu. On sada ima sedam godina i nikada više neće imati sedam. Ne mogu sa deset godina da ga vratim da se igra kao što je trebalo sa sedam. Prema tome, nema žurbe – poručuje Nevena.
Upravo joj je, kaže, dugo trebalo da sebi dozvoli da u roditeljstvu i uživa, umesto da neprestano pokušava da Viktora uklopi u tabele i očekivanja okoline.
“Mi možda delujemo jake, ali smo u dubini duše i dalje povređene”
Danas roditeljima koji prolaze kroz sličnu borbu želi da kaže ono što bi volela da je i sama ranije čula – da ne žure.
– Svakako će tamo gde su planirali stići kasno. Stići će, ali možda za godinu, dve ili tri. Nemojte da žurite. Uživajte u tom trenutku jer se on samo tada dešava i više ga nema. Fokusirajte se na dete i njegove potrebe, na to da ono bude srećno. Onda će sve nekako ići – poručuje ona.
Iza snage koju drugi vide, dodaje, često postoji deo roditelja koji nikada sasvim ne zaboravi kroz šta je prošao.
– Mi možda delujemo jake i stamene, ali u dubini duše smo i dalje povređene. Samo smo naučile da to nosimo. Sa osmehom na licu, malo šminke, malo konture, pa sve deluje fino i ulickano. Ja želim da ostavim sliku da to može da se nosi – zaključuje Nevena.
Pogledajte BONUS video:
Autorska prava Republika.rs / Tekst / Slika / Video /