Marko Janketić o deci: Učim ih da vole, da im jezik nije brži od pameti

Marko Janketić je jedan od glumaca koji se ne libe da kroz svoje uloge, ali i kroz lične priče, otvore teme o kojima se često ćuti.

Dok na filmskom platnu osvaja publiku novim ulogama, a na pozorišnim scenama igra predstave koje traže direktnu komunikaciju sa gledaocima, Janketić sve više govori i o onome što ga privatno pokreće, porodici, očinstvu, emocijama, greškama i životnim iskustvima koja su ga menjala.

Na nedavno završenom 39. Filmskom festivalu Herceg Novi pažnju je privukao film „Crna truba“, triler koji kombinuje crni humor, porodičnu dramu i snažnu moralnu dilemu. Janketić u filmu tumači Niku, brata pisca Maksima Grahovca, koji se posle deset godina provedenih u inostranstvu vraća u rodno Grahovo u Crnoj Gori. Film je na festivalu osvojio nagradu „Živko Nikolić“ za specijalan doprinos filmskom izrazu, koja je uručena Bojanu Stijoviću.

Za Janketića je ova priča bila posebno zanimljiva jer u njoj prepoznaje nešto lično, odnos prema zavičaju, porodici, ljudima koji su otišli i onima koji su ostali, ali i večitu borbu čoveka sa sopstvenim moralnim izborima.

– Ja svaku ulogu, silom prilika, trudim da doživim lično. Što ličnije, to bolje. Uvek u glumi tražimo ono što se nas lično tiče kada je u pitanju tema ili problem kojim se bavi određena predstava, film ili televizijska serija. Tako da je ovo tema koja meni može da bude bliža nego neke druge. I ja imam svoj zavičaj, imam rođake sa sela, znam kakav je život i kakve izazove nosi ta vrsta života – priča za “Blic” Marko Janketić.

“Znam kakav odnos imaju porodice koje su se razdvojile”

Glumac priznaje da mu je poznat i odnos porodica koje su se tokom života razdvojile, jedni su otišli u grad, dok su drugi ostali na selu, pa svako iz svoje perspektive gradi život.

– Znam kakav odnos imaju porodice koje su se razdvojile, pa jedni žive nekim uspešnim životom u gradu, a drugi su “ostali na selu”. To ne mora da znači da žive bez uspeha. Evo, sada smo sve bliži tome da ćemo svi bežati na selo. Tako da mi je ta priča bliska u jednoj široj perspektivi. Ova priča mi je bila izazov.

U središtu „Crne trube“ jeste snažna moralna dilema. Nikin lik želi da pomogne bratu, ali se zbog odluka koje donosi i sam psihički lomi. Upravo taj unutrašnji sukob, smatra Janketić, daje filmu posebnu snagu.

– Pucaju svi, jer su to ozbiljne moralne dileme. Da li da prikrijemo zločin? Da li da pomognem bratu da prikrije zločin i tako mu pomognem ili da uradim ispravnu stvar i kažem šta se dogodilo, pa tako izdam svog brata? Nije baš laka dilema. I jedna i druga opcija imaju za i protiv.

Janketić kaže da posebno voli porodične drame i priče koje u središte stavljaju čoveka suočenog sa sopstvenom savešću.

– Volim filmove i porodične drame, ali volim i priče koje u centar postavljaju snažnu moralnu dilemu. To je uvek uzbudljivo, u tom psihološkom smislu, za igru glumca. U tom izazovu posebno je bio Momo Otašević. Čini mi se da zato film i drži pažnju do kraja. Ta psihološka napetost prisutna je kroz ceo film.

Kada je reč o završetku filma i pitanju da li se njegov lik na kraju predao ili nije, Janketić ne želi da ponudi konačan odgovor. Upravo takve završnice, kaže, najviše voli.

– Volim takve krajeve koji ostanu nedorečeni. Oni ostavljaju mogućnost da vi izaberete kraj, odnosno ono čemu ste vi naklonjeni. Na kraju krajeva, i mi svi, kao pojedinci, pored svih činjenica koje nam se u životu nude i dokaza o raznoraznim stvarima, ipak biramo svoju istinu, onu istinu koja je najbezbednija za nas, vođeni iskustvom i traumama.

Zato, smatra, i publika bira sopstveni kraj.

– Publika bira krajeve onako kako ih oseća. I ja volim takve krajeve. Oni dosta otkrivaju i to kakvi smo u suštini. To me podseća na jednu divnu rečenicu koju je Ljubomir Simović dodelio skitnici u dramskom komadu „Čudo u Šarganu“: „Niko čoveka ne laže ko sam sebe.“ Ako ništa drugo, onda nam je bar dozvoljeno da malo lažemo sebe, ako baš ne moramo druge.

“Namerno sam to izabrao”

Pored filmskih projekata, Janketić je u poslednje vreme privukao veliku pažnju i svojom monodramom „Mrki – nisam ti ispričao“, koja je, uprkos njegovim početnim strahovanjima, postala pravi regionalni hit.

– Namerno sam izabrao jednu atraktivniju formu predstave, koja pruža mogućnost da menjam ritam. Tu ima i pevanja i poezije, muzičkih komentara koji nisu pesme, već samo intermedijalni komentari, mojih priča i, naravno, intimnih priča, što je ljudima uvek zanimljivo. Ljudi to vole.

Ipak, za njega monodrama nije samo predstava. Ona je bila potreba da govori o stvarima koje ga lično zaokupljaju.

– To je za mene zaista bila neka potreba da progovorim o stvarima koje mene lično muče. Ne nešto strašno, već o stvarima o kojima sam želeo da progovorim i da ih podelim sa svima. I da nekako ostanem u podsećanju zbog čega se bavimo baš ovim poslom kojim se mi glumci bavimo.

Na predstavi je, ističe, radio čitav tim, a rezultat je, prema njegovom mišljenju, ostvarenje koje na emotivan način komunicira sa publikom.

– Čini mi se da smo uspeli da napravimo, svi zajedno, ne samo ja, već ceo tim: rediteljka Anđelka Žugić, scenarista Dejan Stojiljković, ja, producenti i muzičari, predstavu koja na jedan emotivan i, slobodno mogu da kažem, lep način komunicira sa publikom.

Iako se kroz predstavu otvaraju brojne teme i pitanja, Janketić priznaje da u njoj nije ispričao baš sve što je želeo da kaže svom ocu. Na pitanje da li možda postoji materijal i za nastavak, ostavlja mogućnost otvorenom.

– Tu je bilo još materijala za još dve predstave. Vrlo je moguće da bude nastavka, ali o tom potom. Još je rano. Predstava je izašla tek u martu i tek je počela da živi svoj pozorišni život. Za početak smo napravili selekciju nekih priča.

Posebno mu je bilo važno da predstava ne bude pretenciozna niti patetična.

– Trudio sam se da to ne bude pretenciozno. A od patetike takođe treba bežati. Naravno, ima i te plemenite patetike, kao što ima i plemenite šmire, ali sve je to pitanje doziranja i mere.

Posebna draž predstave za njega je direktna komunikacija sa publikom. Kaže da već sada može da prepozna kakva je publika tog konkretnog dana i da u skladu sa tim prilagodi ritam.

– Gde god da odem i gde god da igram, publika je različita. To je neminovno i normalno. I u Beogradu, kada igram predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Zvezdara teatru ili bilo kom drugom pozorištu, publika nije uvek ista. A ova predstava jeste u direktnoj komunikaciji sa publikom. Mi se pitamo, upoznajemo i komuniciramo.

Ta neposrednost ponekad dovede i do snažnih emocija.

– Ja tačno mogu već sada da prepoznam kakav afinitet ima publika baš te večeri. I onda uvek idem na tu stranu da, neću da kažem da podilazim, već da podržim ono što oni žele da čuju.

Dešava mu se i da ga emocije tokom izvođenja preplave, posebno kada shvati da se neko iz publike prepoznao u njegovoj priči.

– Kada vidite ljude koji prepoznaju u toj mojoj priči svoju priču, to je nešto posebno. A mi smo potpuni stranci, ne poznajemo se. To ima svojevrsnu terapijsku moć. To je kao one grupe za odvikavanje od alkohola ili droge, ili grupe u kojima se sastaju ljudi koji imaju problem sa nekim traumama. To prepoznavanje je lekovito. Ljudi onda više nisu usamljeni. Osećaju da imaju saputnike. A kada se taj bol podeli, onda nekako bude lakše.

Kroz karijeru je, kao i svaki glumac, umeo da kaže „ne“, ali danas drugačije gleda i na uspeh i na neuspeh.

– Na razne stvari sam rekao ne. Kako da ne. A kada je reč o neuspehu, nekada me više plašio. Danas me, u stvari, više plaši uspeh, da se ne zanesem – kaže kroz osmeh glumac.

Ipak, iza šale se krije ozbiljna misao. Janketić veruje da su neuspesi dragocen deo svakog umetničkog puta.

– Obično učimo iz neuspeha. Neuspesi su dragoceni, koliko god da nam na početku karijere, dok smo mladi glumci, pisci, reditelji, slikari, umetnici ili pevači, teško padaju. Uostalom, u svakoj profesiji toga ima. I u novinarskoj profesiji napravite neke gafove, neke promašaje. Ali iz tih grešaka sigurno bolje naučimo nego iz neke literature. Naravno, literatura je važna i potrebna, ali je iskustvo ipak nekako efektnije.

S godinama, kaže, postaje racionalniji, iako emocije nikada nisu prestale da budu važan deo njegovog karaktera.

– Čini mi se da sam, naravno, s godinama sve racionalniji.

Ipak, prijatelji ga opisuju kao velikog emotivca, iako se to na prvi pogled možda ne vidi.

– Jesam. Svi smo mi emotivci, samo što neko lakše ispoljava emocije i to mu se vidi, a kod nekoga to baš i nije tako. Neko ih drži u sebi, neko je malo inhibiran ili introvertan, pa se to ne vidi. Ali sve te emocije su tu. Kako ih prepoznajemo i kako ko uspe da ih izrazi i izbaci, to je pitanje.

Kada govori o privatnom životu, Janketić pravi jasnu razliku između onoga da li ga bolje poznaje mama ili supruga.

– Mama me poznaje kao sina, a supruga me poznaje kao muža. To su dve različite vrste odnosa, tako da mi se čini da to nije za poređenje. Ali sada me više prepoznaje moja supruga.

Glumac ovako govori o deci

Posebno emotivno govori o deci i onome što želi da im prenese. Za njega je najvažnije da odrastaju u ljude koji umeju da vole, pokažu emocije i imaju razumevanja za druge.

– Trudim se da učim svoju decu da vole, da pokazuju svoje emocije, da budu bliski sa nama, da razvijaju jednu vrstu empatije, saosećanja i saputništva sa drugima i sa okolinom. Trudiću se da budu dobri ljudi. Mislim da je to najveći izazov i zadatak svakog roditelja.

Postoji, međutim, i ono što ne bi voleo da naslede od njega.

– Ne bih voleo da budu nestrpljivi u mladosti kao ja. Ne bih voleo ni da im je jezik brži od pameti. Nekada je to dobro, nekada nije. Voleo bih da budu samostalni, nezavisni, snažni i stabilni, sve ono što bi svaki roditelj poželeo svojoj deci.

Na pitanje da li je strog otac, Janketić kratko odgovara da nije, već da je blag. Kaže da deca, naravno, ispituju granice, ali da je on vremenom postao tolerantniji.

– Mene je lako smotati. Što ste stariji, sve ste tolerantniji. Tako mi se čini. I lakše.

U tome vidi i važnu životnu lekciju, ne treba biti strog prema drugima ako nismo spremni da istu strogoću primenimo na sebe.

– Opasno je osuđivati i biti strog prema drugima, a ne biti onda strog prema sebi. Mislim da to sa moralne strane nije baš fer-plej. Ono što su mi pružali neki moji bliski ljudi, oprost, ljubav i prihvatanje mojih negativnih strana, moje senke, što bi rekao Jung, trudim se da umnožim i prema drugima. Ne samo prema svojoj deci, nego i prema drugim ljudima.

U toj ideji pronalazi i jednu od najvažnijih životnih poruka koju je čuo od Vladete Jerotića.

– On je jednom rekao: „Nemojte samo da budemo kompenzacija – ja vama, vi meni, nego ja vama, vi nekom drugom, pa taj drugi nekom trećem, i tako da se to umnožava.“

A dok „Crna truba“ nastavlja svoj festivalski život, a monodrama „Mrki – nisam ti ispričao“ puni sale, Janketić već ima nove planove. U svom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu priprema novu predstavu.

– Radimo novu predstavu „Karijera“ – otkriva Janketić.