Do 33. godine je bio običan bravar, a onda je napisao najveće hitove

Iako je do svoje 33. godine radio kao fizički radnik, verujući da zbog nedostatka formalnog obrazovanja nema pravo da se nazove piscem, Duško Trifunović je postao autor čiji su stihovi obeležili karijere najvećih jugoslovenskih muzičkih zvezda, dok je u najtežim trenucima rata i izbeglištva ostao nepokolebljivo veran svom jeziku.

Duško Trifunović, čije stihove danas citiraju generacije, a pesme pevaju i oni rođeni decenijama nakon njihove smrti, rođen je 1933. godine u Bosanskom Brodu. Njegov životni put nije počeo u književnim krugovima, već u bravarskoj radionici, gde je sve do svoje 33. godine radio kao običan radnik i majstor.

Foto: RTS / youtube

Duško Trifunović

U ranim godinama, književnost je upoznavao gotovo slučajno, čitajući bez ikakvog jasnog plana i formalnog obrazovanja koje bi ga usmerilo. Sam je otvoreno govorio o tome koliko ga je sputavao osećaj da nije dovoljno obrazovan, jer nije vladao svim gramatičkim terminima i pravilima. Zbog toga se dugo stideo da prizna da želi da bude pisac, smatrajući da je njegov posao da proizvodi i bude koristan kao radnik, dok su za pisanje zaduženi neki drugi ljudi.

Ipak, Trifunović je neumorno čitao. Pokušavajući da nadoknadi ono što mu nedostaje, razgovarao je sa studentima i prihvatao njihove preporuke za čitanje, pa je tako dolazio i do dela Frojda, Adlera i Junga, iako je priznavao da mnoge od tih stvari tada nije razumeo. Njegova škola pisanja bila je jednostavna:

„Čitao je da bi video kako drugi pišu, a zatim pokušavao da ne piše na isti način.”

Sarađivao sa Čolom i Bjelim dugmetom

Bio je i jedan od najplodnijih tekstopisaca jugoslovenske muzike, sarađujući sa Bijelim dugmetom, Zdravkom Čolićem, Indexima i mnogima drugima. Ipak, i pored uspeha, uvek je govorio kako slava ne znači sreću, a bogatstvo ne briše tugu.

“Hteo je da umre”

Preminuo je 28. januara 2006.godine i po sopstvenoj želji počiva na brdu Čerat, u Sremskim Karlovcima.

– Bio je srčani bolesnik, ali nije želeo da se leči. Hteo je da umre. Na dan njegove sahrane, kada su iznosili kovčeg iz kapele, na nebu se od tragova aviona pojavio broj osam, kao znak beskonačnosti. Duško je bio svoj čovek. Uvek između dva sveta – ovog, ovozemaljskog i onog nedokučivog, sveta pesnika. Materijalne stvari ovoga sveta nisu ga interesovale – zaključio je Darko, Duškov bratanac.