Aleksandra je gluva i slepa, a sada je zvanično postala prva doktorka sa ovim hendikepom

Epska borba sadašnje doktorke trajala je punih deset godina, a danas, kada u belom mantilu uđe u bolničku sobu, pacijenti ne mogu da zadrže suze pred njenom nadljudskom snagom.

Tri male reči promenile su joj život

Dok je sa 16 godina ležala u bolničkom krevetu, oporavljajući se od operacije kile, Aleksandra je izgubila sportsku karijeru i telo plivačice za koje je mislila da predstavljaju ceo njen identitet. A onda je jedna doktorka uradila nešto što nijedan drugi lekar pre nje nije uradio. Prešla je ono što Aleksandra naziva “nevidljivom linijom na kraju kreveta”, i izgovorila reči: “Da li si dobro?”

To je bilo pitanje koje joj niko nije postavio veoma dugo. Aleksandra, koja danas ima 32 godine, ispričala je kako je to izgledalo.

– Veći deo vremena ti lekari nisu zapravo ostvarivali kontakt očima sa mnom. Mrmljali bi među sobom o planu akcije, a zatim bi jednostavno prešli na sledeći krevet.

Ovo jednostavno, toplo pitanje usmerilo je Aleksandru na put da postane prva gluvoslepa doktorka u Velikoj Britaniji. Sećajući se tog trenutka, Aleksandra kaže: “Rekla sam, znaš šta, ne, nisam dobro. I briznula sam u plač.” Umesto da samo produži dalje, ta doktorka je navukla zavese oko njenog kreveta, podigla svoju uniformu i pokazala joj dugačak ožiljak preko stomaka. Rekla joj je reči koje su joj promenile život: “Znam kako se osećaš.”

Ceo život u tišini i polumraku: “Za drugačije ne znam”

Aleksandra je gluva i slepa od rođenja, ali nikada nije dozvolila da joj to oduzme pravo na snove.

– Imam nešto manje od 5 odsto centralnog vida na levom oku, a na desnom nemam nimalo. Mogu da vidim boje i oblike. Pri slabom svetlu ne mogu da vidim ništa. Ali pošto sam gluvoslepa ceo svoj život, ja ne znam za drugačije. I dalje mogu da trčim niz ulicu – kaže ona.

Pored slabog vida, Aleksandra se suočava i sa teškim oštećenjem sluha.

– Što se tiče mog sluha, imam nešto što se zove teška do duboka senzorineuralna gluvoća, i nosim slušne aparate u oba uva od svoje druge godine. Kada ih izvadim, ne mogu da čujem ništa, što je ponekad prilično lepo, jer mogu jednostavno da se isključim kada to želim – kroz smeh objašnjava svoje stanje.

Pre nego što je dospela u bolnički krevet, Aleksandra je bila uspešna plivačica reprezentacije Velike Britanije, trenirajući za Paraolimpijske igre 2012. godine, kada je operacija kile pošla naopako. Ono što je trebalo da bude rutinski boravak u bolnici pretvorilo se u više od godinu dana ležanja u krevetu i niz novih operacija.

Umesto da očajava, ona je počela da posmatra svet oko sebe na potpuno nov način.

– Razvijala sam mnogo empatije iz onoga kroz šta sam prolazila, empatije koju bih mogla da iskoristim u budućnosti da pomognem drugim ljudima. Počela sam da posmatram šta znači dobar odnos prema pacijentu pored kreveta i kako biti dobar lekar – priseća se ona.

Zid predrasuda i neverovatna snaga volje

Nakon izlaska iz bolnice, Aleksandra je završila srednju školu u specijalizovanom internatu za slepe i slabovide učenike u Kentu.

– To je bio prvi put da sam upoznala druge ljude slične meni. Od veoma stidljive osobe koja je bila izuzetno zavisna od svojih roditelja, postala sam predsednica učenika – navodi ova hrabra žena.

Ipak, put do cilja bio je popločan sumnjama okoline. Nastavnici su pokušavali nežno da je odgovore od medicine, smatrajući da to nije za nju. Kada je rekla da želi da bude lekar, sama je preuzela sudbinu u svoje ruke. Kupila je knjige i sama učila, te na kraju uspela da upiše i završi medicinu na Univerzitetu u Kardifu. Letela je čak i sama u Tanzaniju kako bi volontirala u tamošnjoj bolnici.

Kada je konačno postala lekar, morala je da prilagodi instrumente svojim potrebama. Aleksandra koristi beli štap za kretanje, a pametni telefon joj je desna ruka. “Koristim beli štap da bih se kretala iz dana u dan i oslanjam se na svoj telefon, koji ima mnogo aplikacija koje mi svakodnevno pomažu sa gubitkom vida i sluha, kao što je uvećanje ekrana. Moj telefon takođe može da konvertuje rukom pisani materijal u digitalni tekst, a zatim mi ga glasno izgovori direktno kroz moje slušne aparate.”

Posebni instrumenti samo za nju

Ona takođe koristi posebne medicinske aparate.

– Imam oftalmoskop koji mogu da zakačim na poleđinu svog iPhone-a, tako da se slika pozadine pacijentovog oka pojavi na ekranu mog telefona, što je zaista kul.

Njen stetoskop radi preko Blututa i povezuje se direktno sa njenim slušnim aparatima, što je otkrila u Americi. Taj stetoskop zapravo radi bolje od običnih: “Bolje hvata suptilne šumove od vašeg prosečnog stetoskopa.”

Međutim, Aleksandra ističe da joj nije potrebna neka posebna visoka tehnologija kako bi lečila ljude.

– Ljudi pretpostavljaju da verovatno koristim opremu visoke tehnologije, ali zaista nije tako. Sve se ne svodi samo na vid i na to da zaista poznajete svoje kliničke stvari. Studenti medicine, medicinske sestre, flebotomisti, svi su oni naučeni da zatvore oči i skrenu pogled. Najbolje vene se pronalaze dodirom, a ne vidom. Spoznaćete šta je dobar osećaj pod prstima, a šta nije. Takođe imam pojačano čulo dodira, osećaja i mirisa – otkriva Aleksandra.

Deset godina pakla i borbe za goli život

Njen put kroz medicinsku školu u Kardifu, koji je započela 2015. godine, trajao je skoro deset godina. Razlog za to su bile teške zdravstvene krize koje su je ponovo i ponovo vraćale u bolnički krevet. Aleksandra je preživela višestruke boravke na intenzivnoj nezi, uključujući i stravičnih 17 meseci borbe sa korona virusom tokom kojih je pretrpela višestruke plućne embolije, aspiracionu upalu pluća i sepsu.

Danas je zbog svega toga na terapiji kiseonikom, ali ne dozvoljava da je to zaustavi. Ona ponosno kaže: “Ne možete a da ne uzmete u obzir stvari koje su to putovanje učinile dužim, jer su one bile ogroman deo borbe da stignem do tamo.”

Kada su stigli konačni rezultati da je položila i postala doktorka, cela kuća je eksplodirala od sreće, uključujući i njihovog psa. Njena majka je provela svaki pojedinačni dan pored njenog bolničkog kreveta kada god je bila hospitalizovana, a roditelji su tokom njenih najgorih nedelja vozili i po šest sati samo da bi bili sa njom. Aleksandra im odaje najveće priznanje: “Ako ništa drugo, oni zaslužuju i odoru, i kapu, i diplomu, jer ja to ne bih uspela bez njih.”

“Čekajte, pa ja sam lekar!”

Ovog leta, Aleksandra je konačno počela da radi u bolnici u Dorsetu. Vest o njenoj neverovatnoj sudbini brzo se proširila, pa je meštani sada prepoznaju na ulici. Jednog jutra, vozač autobusa kojim je putovala na posao je zaustavio vozilo prepuno putnika, izašao napolje samo da bi popričao sa njom i upitao je: “Da li sam u pravu kada mislim da ste bili na televiziji?”

A na jednoj od svojih prvih smena, pacijent joj je postavio pitanje, a ona je iz čiste navike krenula da kaže kako će otići da potraži lekara. Aleksandra se sa osmehom priseća tog magičnog trenutka spoznaje.

– I onda sam zastala. Rekla sam: ‘Izvinite, sačekajte, ne, pa to sam ja. Ja sam sada lekar – kroz širok osmeh je rekla ova hrabra žena.

Pogledajte bonus video: