Naučnici otkrili zašto “Zec koji skače” hoda baš ovako

Preko jednog veka, stručnjaci za životinje znaju da se vrsta zečeva Soter d’Alfor, kreće isključivo na prednjim nogama kada pokušava brže da se kreće, to jest kada trče.

Foto:printscreen/Youtube

Ovu “misteriju” su tek nedavno otkrili. Soter d’Alfor, poznat i kao zec koji skače, zbunjuje naučnike više od jedne decenije.

Za razliku od ostalih vrsta zečeva, on ima jedinstveno akrobatski način kretanja – na prednjim nogama.

Na kratkim rastojanjima, pri laganom kretanju, hodaju na sve četri noge, ali zadnje noge se ne kreću u isto vreme.

Eksperimenti rađeni pre nekoliko decenija pokazali su da nije mogao da skače, ali zahvaljujući modernoj tehnologiji naučnici tačno znaju zašto je to tako.

Eksperimenti sprovedeni još 1943. godine pokazali su nemogućnost da zec poskoči nije naučeno ponašanje, već rezultat recesivnog gena.

Međutim, do nedavno niko nije tačno znao koji je to gen ili kako je sprečavao životinju da radi ono što svi ostali zečevi smatraju sasvim prirodnim.

“Sa modernom tehnologijom, jednostavno je preći sa jednostavnog recesivnog poremećaja na pronalaženje gena“, rekao je Leif Anderson, genetičar sa Univerziteta Upsala u Švedskoj, za Gizmodo.

“Očekivalo se da nešto nije u redu sa kičmenom moždinom, jer oni ne koordiniraju svoje prednje i zadnje noge.“

To se očekivanje pokazalo tačnim, jer studija koju su sproveli naučnici sa Univerziteta Upsala u Švedskoj pokazuje da je iskrivljeni gen nazvan RORB (receptor siroče povezan sa RAR-om) učinio nesposobnim za skakanje.

RORB pomaže u prenošenju informacija i povezuje levu i desnu stranu tela – što je neophodno za koordinaciju pokreta udova – ali iskrivljeni gen je učinio da zečevi prekomerno savijaju zadnje noge, čineći skakanje nemogućim.

“Ono što se dešava kada se krećete je da ti neuroni neprestano pucaju i oni koordinišu kontrakcije mišića i dobijaju povratne informacije o ravnoteži različitih udova. Ova koordinacija kontrakcije mišića nije ispravna kod ovih zečeva.” rekao je Anderson.

U osnovi, ovo nije samos mutacija, već zaobilaženje iscrpljujućeg genetskog stanja. Anderson je dodao da kretanje pomoću prednjih nogu zečevima ne izaziva bol.

Iako rešavanje zagonetke možda ne izgleda kao naučni proboj, stručnjaci kažu da je to dokaz koliko je genetska nauka dospela poslednjih godina i moglo bi unaprediti naše razumevanje kako kičmenjaci mogu hodati.