Putovanje nije gotovo – Žena se ponovo ujedinila sa ćerkom nakon 6 godina!

Desetogodišnja devojčica “preletela” je pokretne stepenice aerodroma u Teksasu u zagrljaj majke koja je nije videla 6 godina.

Foto: Shutterstock

Obe su jecale.

“Upravo sam joj rekla da je dobro i da je sada sa mnom. Nisam imala više reči”, kaže Sonja Almendarez, koja se plašila da trenutak zagrljaja njene najmlađe ćerke nikada neće doći.

Emotivna scena odigrana je prošle nedelje pred TV kamerama, advokatima i znatiželjnim gledaocima. Ali bilo je toliko mnogo, kaže Almendarez, da tog dana nije rekla – toliko bola koji ostaje neviđen i neizrečen.

Sada, Almendarez kaže da ima još reči da podeli – o tome zašto je njena porodica pobegla iz Hondurasa i o svojoj frustraciji kada čuje ljude koji ne razumeju stvarnost imigracije kako razgovaraju o onome što se dešava na granici.

“Ne sudite. Niko ne bi trebalo da nam sudi”, rekla je ove nedelje za CNN Espanol. “Da smo u redu s našim zemljama, ne bismo odlazili i rizikovali svoje živote ili živote svoje dece. Nismo ovde došli da se obogatimo. Ovde smo došli samo da bismo bili sigurni, da bismo ostali živi – jer sada , u našoj zemlji ne možemo“.

Kaže da su napustili Honduras jer nisu imali drugog izbora

Almendarez kaže da nikada nije očekivala imigraciju u Sjedinjene Države. Kada je bila mlađa, kaže da joj je neko ponudio priliku i ona ju je brzo odbacila.

Ali pre otprilike šest godina, kaže ona, sve se promenilo za njenu porodicu. Tada je kidnapovan i ubijen njen 18-godišnji sin. Tada je znala da joj ne preostaje ništa drugo nego da pobegne.

„Nikada više nisam osetila mir“, kaže ona.

Almendarez kaže da se toliko uplašila kad je napustila Honduras da je čak ni mučno putovanje do Sjedinjenih Država nije umaralo.

„Sa sobom sam nosila toliko straha da nisam usput osećala strah“, kaže ona.

Nedeljama se brinula za sigurnost svoje ćerke

Ariadna, 10, prošli mesec je sa članom porodice putovala severno od Hondurasa kada se nekako odvojila od grupe.

Almendarez, koja živi u Teksasu i radi u hotelu, kaže da je bila prestravljena kada je saznala da joj je najmlađa ćerka nestala.

„Zamislite teskobu koju sam osetila“, kaže ona, „ne znajući ko ju je odveo – da li je to bila imigracija ili bande ili karteli“.

Telefonski poziv kasnije tog jutra pružio je Almendarezovoj neku utehu. Službenik za imigraciju izvestio je da je sa njenom ćerkom sve u redu.

Ariadna je napamet znala telefonski broj svoje majke i rekla im je koga da zovu.

„Hvala Bogu“, pomisli Almendarez. Ali onda je počela da se brine.

Setila se kako je bilo biti pritvoren. Brinula se za svoju ćerku, koja je patila sama. Vlasti su joj rekle da im trebaju informacije pre nego što mogu pustiti Ariadnu iz pritvora.

“Rekli su mi da ne brinem. Tražili su mi dokumente. Dala sam im sve što su tražili”, kaže ona.

Posle nedelja čekanja, objavila je na Fejsbuku video tražeći pomoć.

„Preklinjem vas da mi pomognete da se ponovo ujedinim s njom“, rekla je, pozivajući sve koji gledaju da se pridruže karavanu koji protestuje zbog pritvorskih objekata ICE, a koju je organizovala zagovaračka grupa kojoj se pridružila, pod nazivom „Women Fighting“.

Dan nakon što je Almendarez objavila svoj video tražeći pomoć, Ariadna je puštena iz pritvora i prebačena na aerodrom u Teksasu gde se ponovo ujedinila sa mamom. U pritvoru je bila 22 dana.