in

Tako je govorio legendarni TOZOVAC, gradsko DETE sa SELJAČKOM dušom

Legndarni pevač Predrag Živković Tozovac preminuo je u 85. godini. 

Predrag Živković Tozovac poslednjih nedelja lečio se od korona virusa, a vest da je preminuo potvrdio njegov kum.

Cela zemlja je u šoku. Ostali smo bez još jedno izuzetnog ćoveka i umetnika, koji nas je zadužio svojim hitovima i postojanjem.

Baš zato je trenutak da se prisetimo njegovog života i njegove jedinstvene ličnosti. 

Pre 9 godina, Tozovac je dao intervju za Vreme nakon dugogodišnje medijske pauze i tom intervjuu podsetio se mnogih bitnih detalja vezanih za svoju karijeru i život.

Često kažu da je Tozovac najveći šmeker na estradi i da je Ide Mile lajkovačkom prugom najšmekerskija narodna pesma. Šta je u njoj toliko šmekersko i gde Mile ide?

Šmeker jesam, volim život. Ako je to šmekeraj, onda jesam. To su isto pitali Momu Kapora. Bio je neki novinar, mislim da je bio Englez. I onda mu je Moma objašnjavao, prevodio, da Mile ide prugom, ali njemu je već to bilo čudno – što ide prugom. A onda – ide sa najboljim drugom. Pa gde idu? Nema cilja, oni idu tako, puše cigare i idu prugom… Moma mu je objašnjavao, ali nije uspeo da objasni. Tako ni ja ne umem da objasnim. To je narodna pesma, a ima fini ritam. “Tekla reka kroz selo, a po reci riba plovi, nema koj da lovi” – ja mislim da je tu šmekeraj, jer misli se na ribu, na devojku… Al’ u to vreme nije smelo to da se kaže, “riba”, nego, eto, riba u vodi. Ima toga dosta u narodnim pesmama. Ja iz tog šaljivog buketa izdvajam onu “Suva drva odozdo, a sirova odozgo”, to je šmekerski. Ta je baš cica-mica zezalica. Ništa tu nema vulgarno, nema nigde glagola.

Nedavno vam se rodno Kraljevo odužilo dodeljivanjem titule počasnog građanina. Kako pamtite Kraljevo u ranom detinjstvu, Drugi svetski rat?

Ja ne volim o tome da pričam. Kraljevo nije imalo Desanku da napiše Krvavu bajku, kao što je pisala o Kragujevcu, a u Kraljevu su streljali redom. Moj kumić je imao 12 godina kada su ga Nemci streljali. Otac je otišao od kuće nešto da završi, rekao vratiće se, i nije se vratio. Posle smo saznali da je streljan. Tek kasnije sam shvatio koliko je sve to bilo strašno. Pričam ovlaš jer sam bio dete i slabo se sećam.

U pesmama koje ste napisali i pevali o Šumadiji, za koje ste najčešće pravili i muziku i tekst, kako ste hvatali boje, mirise i atmosferu kraja o kom pevate?

To je i meni čudno, jer sam gradsko dete. Ili je moje Kraljevo toliko malo, ili je više vuklo na selo nego na grad. U detinjstvu se upiju ti mirisi njiva, livada, cvrkutanja iz prirode, pa i prve ljubavi, stajanje pod prozorom, ono ćutanje u nekoj senci samo da bi nju video. Drugo, mnogo sam vremena provodio u selu moje nane, u Maršiću. To više i nije selo, sad je naselje u Kragujevcu. Maršić, pa Korman, Ilina Voda… Tamo sam proveo lepu mladost. Prve izvorne pesme, prave narodne, čuo sam od moje nane i od njenih drugarica i komšinica.

Sećate li se koje su to pesme bile?

Višnjičica rod rodila. To mi je pevala kad sam bio dete. Od nje sam čuo “Opkladi se momče i devojče da spavaju da se ne diraju, momče daje sablju i dorata, a devojče đerdan oko vrata”. Eto ti erotike. Svako daje najvrednije što ima. Koj u zdravlje pije rujno vino sam naučio od nane i posle snimio. Pa Koja gora Ivo, razgovora nema. E sad, drugo, gde je to vrcavo u meni, kao u pesmi Priča mala, e pa šta. To je najvrcavija od svih mojih pesama.

Mnoge od tih pesama imaju autore, koji su danas zaboravljeni ili im se ime zagubilo.

Koja?

Pa evo, Lulo moja, srebrom okovana. To je napisao vladika pakrački Nikanor Grujić.

Eto, ja dosad nisam znao ko je tu pesmu napisao, ali i moje će pesme za dvadeset-trideset godina biti narodne i ko zna da li će se neko setiti da su moje. Al’ sećam se gde sam je prvi put čuo: u prvim mojim danima karijere, na jednoj od prvih turneja u Crnoj Gori, u jednom sirotinjskom, kako da kažem – konaku. Tada još nije bilo hotela u kojima smo kasnije svirali. To su kasne pedesete, rane šezdesete, još smo bili sirotinja. To je nezamislivo – kad bih sad pričao kako je izgledala Budva u to vreme, ne bi mi verovali. I čujem u tom konaku ciganski orkestar da svira tu pesmu. Mnogo mi se dopala, naročito kako je taj pevač završavao prvu strofu, kako je naglašavao slog. Ja to nisam mogao da izvedem. Posle toga smo mesec dana svirali u Vrnjačkoj Banji, i ja, da bih taj triler savladao, krenem niz onaj lepi put pored rečice, sve do hotela Snežnik, pa idem gore-dole i pevam. Svake noći, po dva-tri sata, idem ko budala, nigde nikog nema, i zavijam ko kurjak nizbrdo i uzbrdo. Samo taj jedan ukras sam ponavljao, dok ga nisam naučio. To je u prvom stihu, pa na reči “okovana” prelep triler. Ali ja tad nisam znao tako da pevam, pevao sam kao gradsku pesmu. To jeste tačno, ali nije lepo, a onaj Cigančić je to više nego lepo otpevao.

I tako ste učili?

Tako, slušajući druge, ali i od muzičara sa kojima sam u to vreme radio. Bili su to majstori improvizacije. Na njih me kasnije podsetio Aca Šišić ili Rade Jašarević, ali pogotovo Šišić. On je svetsku karijeru napravio, sludeo ljude potpuno, nisu mogli da veruju šta on može na violini da uradi. To je moje izvorište. A kad sam došao u Beograd, od svih pevača odmah sam izdvojio Vukašina Vuleta Jevtića. I danas mislim da je on jedan od najboljih, ako ne i najbolji pevač lepih narodnih pesama. U te lepe pesme ubrajam i Šantićevu Eminu, koju kad Vule Jevtić peva, ja plačem. Ne od tuge, nego od lepote. Za mene je on jedan jedini u pevanju! U njemu sam imao velikog učitelja, kao što sam za harmoniku veliku učiteljicu imao u Radojki Živković. Išao sam na časove harmonike kod profesora Abrakovskog, kod njega učio teoriju i istoriju muzike, to sam mnogo puta pričao. Ali Radojka je za našu narodnu muziku, kad je harmonika u pitanju, najveća. Njeno prvo kolo, taj mol na harmonici, pa to je kao Borodinov Polovetski logor, melodija koja nosi… Eto, a ti ljudi, kao što je Radojka Živković i mnogi drugi, nisu dobili priznanje kakvo zaslužuju. Ali o tome neću, jer se ljutim.

Mnogi su i zaboravljeni.

Ma, u stvari, to je normalno. I ja kad umrem, biće priča dva-tri dana, i ostaće poneka pesma. Ako nju preuzmu neki mladi koji prepoznaju njenu lepotu, ako nastave da je pevaju, ja ću i tad biti živ. Živ si koliko tvoj duh živi među ljudima koji ostanu. Evo, Toma Zdravković… Mene da pitate, čini mi se kao da je juče umro. Moj prozor gleda na VMA, kao juče da je bio tamo. Njega ima i u našim pričama i njegove pesme se još pevaju i žive, Toma nije mrtav. A nije bio srećan čovek. Ne moram mnogo da objašnjavam, ako neko napiše “Dotak’o sam dno života, i pakao i ponore”, to može samo neko ko je u duši tužan. I tu je tugu preneo u pesmu, kroz koju i dalje živi.

Produkcija se mnogo, revolucionarno, promenila od vremena kad ste počinjali. Kako gledate na promene, da li je ovo danas bolje ili vam ipak više leži stari način?

Kad sam ja počinjao, snimalo se na dva kanala i nema tu – ne smem ni da pogrešim. Ako pogrešim, svi se vraćaju. Kad je počelo snimanje na 24 kanala, ajde, mogao je jedan instrument da ispadne, svi su imali svoje mikrofone. Ali, mislim da su moji najbolji snimci, u pevačkom smislu najbolji, napravljeni u studiju, i to tako što smo svi u studiju. Ja gledam u orkestar, orkestar gleda u mene i svi dišemo kao jedno biće. Morali smo da budemo besprekorno navežbani, pa smo prvo vežbali, pa tek onda dođe snimatelj. A ovo danas zovem mehaničarsko snimanje. Orkestar snimi, a pevač dođe u onu telefonsku govornicu, nabije slušalice i teraj. Ja tako ne mogu da pevam, meni je to kao da sam gluv. Da slušam orkestar na slušalice, ma kakvi… Onda i sebe polučujem, to mi ne odgovara. Ja sam, kako da vam kažem, malo zastareo (smeh). Ali to je bila odlična tehnika i imam pravo da je branim. O tehnici pevanja pričam, ne o mašinama. Isto kao što niti šta znam niti me zanima o ovoj kupovini, prodaji pesama. Ja da napravim pesmu i da čekam da neko dođe da je kupi, to ne razumem. Ako je neko dobar pevač, primetiće ga studio, pa mu naprave album i on dobije honorar. Velike kuće bi tako trebalo da rade. Ovde jedan spot košta 15.000 evra. Ja ne znam ko to može da plati. Lepo je imati dobar spot, ali važnije je da se pesma čuje, nek se vrti na radiju, pa nek postane hit.

Ja nisam nešto mnogo radio za druge pevače. Imao sam jednu finu situaciju. U PGP-u su često dolazili pevači kod mene. Napravim foršpil, oplemenim malo strofu, refren, nekad i aranžman. Meni je to bilo vrlo lako da uradim i nisam naplaćivao.

A kako vi pišete? Radite na inspiraciju ili se naterate da sedite dok ne izađe pesma, pa se dugo mučite?

Kad majku pitate posle porođaja da li se mučila, ona će da kaže: jesam, mnogo sam se namučila. Ali kad posle gleda dete kako raste i ona ga gaji, pitajte je opet, pa će reći: nije to ništa. I rodila bi ponovo. A mnogo je lakše praviti muziku na već gotov tekst, nego tekst na muziku, bar meni. Ja to nekako radim u isto vreme. Ti si me čekala sam napisao za pola sata, Ciganine, ti što sviraš za pokojnu Miru Barjaktarević isto čas posla. Mada, u principu, nema nijedne pesme koju sam završio, a da sam je teško napisao. Kad me pesma mučila, ja sam je batalio, nisam hteo da me muči, volim kad mi je uživanje da je napravim. A inspiracija odakle će da naiđe, nikad ne znaš. Za Praznu čašu na mom stolu me inspirisao taj učitelj koji je napisao tekst i poslao mi. Morao sam malo to da skratim da bi stalo u tri strofe, ali čim sam video taj tekst, imao sam i melodiju. Onda, pesma mog pokojnog brata od strica… On je pisao Lenu Magdalenu. Ja sam uzeo tri stiha i odmah od toga napravio refren. Često mi je prebacivao što nisam celu pesmu uzeo, ali, kako ću, šest strofa, ko će to da peva.

Otkud toliko dobrih pevača u Šumadiji? Vi, Cune, Lepa, Vasilija Radojčić…

Ma, dobro, jesmo Šumadinci, ali nismo umeli sebe da promovišemo. Moj otac je pevao sevdalinke, romanse… On je bio prvak Srbije u pevanju 1932–33. godine, na takmičenju u Kragujevcu. Ostavio mi je pesmaricu sa stotinama pesama. To oživljavanje srpske izvorne muzike jeste išlo tako što su pevali pevači iz Šumadije, međutim, to nije Radio Beograd emitovao mnogo, nego se setio Jugoton, hrvatska firma, pa su pozvali ljude odavde, recimo Miću Stojanovića. Mića je stotine pesama komponovao, sve za Jugoton. Tako da mogu da objasnim da smo mi talentovani, ali isto tako ima velikih bosanskih pevača koji pevaju sevdalinke.

Jeremija vam je zadao mnogo problema. Danas kad slušamo tu pesmu, u njoj nema ničega nacionalističkog. Kako je moguće da je takva pesma mogla da izazove toliko problema?

Ja mislim da imam pravo da branim Jeremiju zato što je to izuzetno lepa pesma. Nema mnogo narodnih pesama koje na takav način govore o svakodnevnom životu, a to je pesma, eto tako, o jednom seljaku i ratniku. Ima pesma i o vojvodi Sinđeliću koja nije nacionalšovinistička, nego je pesma o jednom ustaniku koji se borio protiv okupatora. Ne vidim šta je tu problematičnije od partizanskih pesama, ili onih koje su pevali četnici. Ali, u vezi sa tim celim slučajem, ne mislim da sam bio žrtva politike na nekom visokom nivou. Neko se tu na meni dokazivao, neka sitna duša i udvorica. Ne verujem da je to stiglo do Tita, što bi se on time bavio. Uostalom, pevao sam mu nekoliko puta.

Kako je taj skandal uopšte počeo?

To je jedna tužna priča. Jeremija nikad nije bio zabranjen. U to vreme, 1971, moja dobra drugarica Rada Trifunović bila je urednik na Radiju Beograd 202. Ja sam pevao Jeremiju na “Kolarcu”, bila je neka svečanost na kojoj sam nastupio. Posle sam je i snimio, i pesma je postala hit preko noći. Za Novu godinu 31. decembra 1971. počelo je emitovanje Drugog programa Televizije Beograd, prvi put u koloru i prva pesma koja je emitovana bila je Jeremija. Nešto kasnije, 1972. godine, na Beogradu 202 su birali hit nedelje i hit meseca. I Rada bezveze stavi Jeremiju kao predlog među zabavne pesme. Međutim, počnu da stižu glasovi samo za Jeremiju i ona se uplaši, skine tu pesmu i stavi Mirjanu. I naravno, neka udvorica je to primetila, pa iz toga nastane konstrukcija: Tozovac srbovao, skinuli ga sa radija, Tito ga zabranio…

Onda kreće kampanja o Tozovcu četniku. Bio sam na gostovanju u Bečićima kad je krenuo jedan strašan feljton u “Novostima” s naslovom “Ugled za šaku dolara”, o tome kako smo kolege i ja po Americi pevali četnicima, i kako, eto, za šaku dolara, pevamo po “četničkim jazbinama”. Sutradan, drugi nastavak, samo o meni. Kad čaršija nekog hoće da uništi, onda krenu priče do te mere da čovek više ne može da podnese, mogu da te dovedu do toga da samoubistvo izvršiš. Mislim da je nekima ovde trebalo da naprave od mene srpskog Vicu Vukova, pa im je zgodno došlo. Evo ga Tozovac, srbuje, daj da mu malo pomenemo kevu. Tu se par ljudi krvavo ogrešilo o mene. Ali, šta sad, život je i da se trpi, nije samo da se uživa.

Na kraju se ispostavilo – šta? Ko je stajao iza svega?

Poklopilo se da to bude u ono vreme kad su pali Latinka Perović, Marko Nikezić i oni liberali. Pa, neki operativac iz Državne bezbednosti je bio ambiciozan i našao saveznike među novinarima. Svako malo sam išao na razgovore. Na kraju mi je oduzet i pasoš, pa su mi ga kasnije vratili Draža Marković i Branko Pešić.

Nemam ja ništa protiv policije, mi smo u Jugoslaviji imali odličnu vojsku i policiju. U svakom pogledu je bio red u ovoj zemlji, ali ako se moć zloupotrebi bilo gde, onda ljudski životi stradaju. Tako je u vojsci, policiji, kod lekara i kod vas novinara: imate moć da radite ono što vam je posao, ali ako je zloupotrebite, nekom ode glava. Ubica si bez puške. Sramota je da kažu da sam ja napolju pevao četnicima. Nemam ja ništa protiv četnika, ali ja sam dok je rat trajao bio dete od pet-šest godina. Ne znam ništa o tome, ne znam ništa o Draži. Ja, bre, tek sad čitam u novinama o tome, ali isto mi je da učim o tome i o Karađorđu, o caru Dušanu. Za moju generaciju istorija počinje sa ofanzivama.

Vi i Cune Gojković ste uvek doživljavani kao tandem, ali i kao konkurenti. Ljudi vole da raspravljaju ko je od vas dvojice bolji. Da li je među vama dvojicom bilo nadmetanja?

Cune i ja smo toliko različiti da toga nikad nije moglo da bude. U svemu smo različiti, pevamo drugačije pesme, na potpuno drugačiji način. On je univerzalan pevač, podjednako čudesno peva i narodnu i zabavnu muziku, romanse, sevdalinke, starogradske. On je car. Meni se dopada kako on peva, a i on kaže da voli kako ja pevam. Ja za sebe znam da sam dobar, ali nikad za sebe neću reći da sam najbolji, prvo, jer niko nije najbolji, a drugo, jer znam da ima boljih. Znam da sam talentovan i da sam mnogo radio na sebi, ali ako me pitate ko je od mojih kolega nadnaravno, božanski talentovan, izdvojiću troje ljudi – Cune, Lepa Lukić i Muharem Serbezovski. Oni su u muzičkom smislu nešto što nije sa ovog sveta. Tu spadaju i Merima Njegomir, Silvana, Mira Barjaktarević… Sa Muharemom sam radio kad je bio jako mlad, i pamet mu je bila onako, lepršava, a sad čujem dokle je dogurao i mogu samo da mu od srca čestitam.

Rekli ste mi da o trenutnom stanju domaće estrade ne volite da pričate, ali moram da vas pitam: zar ne bi trebalo pesme da budu o svakodnevici? Ako je vaša generacija pravila pesme o selu, njivama i proplancima, zašto ova nova da ne peva o Fejsbuku i kompjuterima?

Znate kako je u Šumadiji ona magla po brdima rano ujutru plavičasta, i oni zvuci koji se čuju? Nismo ni mi bili deca sa sela, a pevali smo o tome. Gde može da valja pesma o kompjuteru? Šta vam je, nema tu poetike, samo mehanike.

Bonus video:

00:03

TO SAMO ĐURI MOŽE DA PADNE NA PAMET! Ćerki dao ime po jogurtu, ona otišla u Njujork da završi glumu, a pleni neobičnom lepotom

(Espreso/Vreme)