in

Jedan je u Americi, a drugi živi u Beogradu i radi dva posla, a evo ko su njihove majke

Jedan je u Americi, a drugi živi u Beogradu i radi dva posla, a evo ko su njihove majke

Predrag Živković Tozovac, kome će dvogodišnji pomen biti održan 6. aprila, imao je dva vanbračna sina, koji su trenutno u centru medijske pažnje zbog podele imovine.

Izvor „Kurira“ koji je upućen u ovaj slučaj kaže da su pitanje nasledstva zajedno pokrenuli Tozovčevi vanbračni sinovi, jedan od njih je Svetozar i živi u Srbiji, dok je za drugog poznato samo da je u Americi, i da se najpre pokušali vansudski da se nagode s pevačevom udovicom Emilijom Mimom Živković, koja navodno nije želala da deli imovinu.

Maja Nikolić, pevačica

Vanbračni sin pokojnog Predraga Živkovića Tozovca, Svetozar Živković, koji je prema pisanju pomenutog medija,dobio deo nasledstva, radi čak dva posla kako bi preživeo.

Svetozar, kako navode domaći mediji, ne voli da se eksponira u javnosti, a sličnost sa njegovim pokojnim ocem je enormna.

Navodno, on radi kao konobar u jednom beogradskom restoranu, a vikendom i u još nekim lokalima u Beogradu.

Kako se ranije pisalo, njegova majka je ranije radila kao bankarka.

Tozovac je zakonski priznao Svetozara, kojem je dao ime po svom ocu.

Pevač ima i vanbračnog sina u Americi.

Sa starijim sinom Tozovac nije bio u kontaktu dugo, a dobio ga je sa jednom “mnogo lepom pevačicom, koju su svi jurili”. Jedna Živkovićeva koleginica, kako su preneli mediji, imala je priliku da sretne njegovog naslednika u Americi. Tada je rekla Tozovcu da je iznenađena da otac i sin mogu da imaju identičnu boju glasa.

Ipak, on o sinovima nije mnogo govorio u javnosti, ali ih je jednom spomenuo.

„Imam dva vanbračna sina, ali to je moja privatna stvar. Neka su oni živi i zdravi, ali moji sinovi su stvoreni slučajno. Jedan živi u Americi i on već ima sina Marka. Kamo sreće da imam sad sto Srba kojima sam otac. Bio bih najsrećniji čovek na svetu“, rekao je tada pevač.

BONUS VIDEO: Aleksandar Sofronijević: Kako sam u jednu kompoziciju spojio Željka Joksimovića i Tozovca