in

„JA SAM DARA IZ JASENOVCA. PREMA MOM ŽIVOTU JE SNIMLJEN FILM“

„Nikada nisam odustala od brata Ike. On je po rođenju imao crveni beleg na obrazu i sve se nadam da ću, kad prođe korona, možda imati više sreće. Mlađi je od mene,“ priča Jelena Buhač Radojičić

Jelena Buhač Radojičić, koja je kao dete preživela strahote jasenovačkog logora, tvrdi da je baš po njenoj životnoj priči snimljen film „Dara iz Jasenovca“ reditelja Predraga Gage Antonijevića i da je zapravo ona Dara.

Od kako je snimljen film koji je nedavno imao i svoju televizijsku premijeru, a koji je bio i srpski kandidat za Oskara, u javnosti se ne stišavaju strasti i ne prestaje polemika što politička, što iz umetničkog ugla. A sada je javila i Jelena koja tvrdi da su se sva njena sećanja iz logora pronašla u scenariju.

„Film vrsnog reditelja Predraga Gage Antonijevića, snimljen je na bazi moje istinite priče. Ja sam zapamtila kako su ubili brutalno, preda mnom, onu ženu koja je sakrila zlato u punđi, majka nije mogla da mi skloni pogled iako je okrenula moju glavu ka kecelji. Ta trauma ostala je trajno zabeležena, kao i trenutak kada su nas razdvojili od naše majke i kada su mi odneli brata. Nekada me sve te traume bude noću. Imala sam sreće. Spasila me je Diana Obekser Budisavljević. Međutim, ni danas ne znam sudbinu moga brata, jer smo bili razdvojeni. Možda i moj brat živi negde i ne zna da je Srbin, jer bio je samo beba,“ rekla je na početku Jelena.

Buhač Radojičić je donela i dokaze koji potkrepljuju njenu priču i tokom konferencije pokazala je čak i logoraške kartone.

„Došla bih i na jednoj nozi samo da pokažem logoraški karton lično, da bi se skinula anatema sa filma o Dari iz Jasenovca gde su neobavešteni novinari napisali da se radi o „srpskoj mitomaniji“ i fikciji, da se Jasenovac nije dogodio i da nije bio logor za Srbe. Imala sam samo sedam godina, a već sam bila u logoru Jasenovac. Izgubila sam 89 članova bliže i dalje porodice. Jasenovac se zaista desio. Aušvic se zaista dogodio. Zato zaustavimo reviziju. Još smo živi. Sećamo se. Budimo glas nevinih žrtava,“ rekla je Jelena.

Inače, u tekstu koji je objavljen u Politici 2017. godine, Jelena je opisala kroz kakve sve strahote je prošla. Ustaše su joj ubili oca, brata, babu i dedu.

„Sa majkom Anom i dva brata Živkom (9) i Ilijom (2) stigla sam u aprilu u jasenovački logor Stara Gradiška. Bili smo stalno gladni, dobijali smo samo jedan obrok, a kažu da su nam u taj jedini obrok sipali sodu, ali verovatno ne dovoljno da nas ubije“, ispričala je ona tada.

Logoraši su stalno bili gladni, nije bilo soli, hleba, a vodu su pili iz bunara koja se mešala sa fekalijama, jer su oko bunara zatvorenici vršili nuždu.

„Još se sećam da sam stalno bila gladna, ali da mi je majka objasnila da smo u logoru i da nema hleba. Sećam se da sam stalno vadila mrvice iz njenog džepa,“ objasnila je Radojičićeva.

Razdvajanje od majke bilo je nešto najstrašnije za nju i braću, a nikada nije i neće zaboraviti vrisku mališana koje odvode od roditelja.

„To su slike koje ne blede. Još vidim oca kako odlazi, vidim majku koja se rastaje sa mnom. Vidim baku koja glođe kosti, tu decu koja plaču dok ih razdvajaju od roditelja,“ rekla je Jelena.

Jelena priča da ni posle rata nisu nestale njihove nedaće, glad ih je pratila tokom odrastanja, majka je radila najteže poslove, tovarila drva, samo da bi njih dvoje prehranila.

„Nikada nisam odustala od brata Ike. On je po rođenju imao crveni beleg na obrazu i sve se nadam da ću, kad prođe korona, možda imati više sreće. Mlađi je od mene. Tražila sam ga preko spiskova Dijane, preko filma koji je pre nekoliko godina snimao Tihomir Stanić a koji nije gotov. Nema arhiva od Zagreba do Jerusalima gde nisam zavirila. Možda se ljudi posle korone probude bolji i shvate da užas može svakoga da pogodi,“ sa očajom i nadom zaključila je Jelena.