ĐORĐA SU IZVIŽDALI U HRVATSKOJ! Preminuli pevač otkrio je sve o NEPRIJATNOJ SITUACIJI!

Foto: Foto: Youtube/ Minja Subota

Đorđe Marjanović, legendarni pevač, preminuo je u toku dana od posledica korona virusa. Čuveni muzičar bio je priključen na respirator i lekari su se borili za njegov život prethodnih dana.

U jednom intervjuu je govorio o Jugoslaviji, o tome kako je nekada bilo, a kako je sad. Osvrnuo se i na period kada su ga dočekali zvižducima.

– Vaša generacija  bila je vrlo jugoslovenski orijentisana. Znači li to da današnje generacije nemaju takvu potrebu za eksponiranjem po svaku cenu?

– Čini mi se da je najbolju definiciju te generacije, od 1930. do 1939. dao književnik Sveta Lukić. To je jedna najzdravija, najpozitivnija generacija nove Jugoslavije, večna rezerva, preskočena generacija: premlada da ide u revoluciju, ali na čijim je plećima nošena revolucija izgradnje. Taman kad je trebalo da uživa u plodovima svog rada, došli su mlađi i ta generacija je nekako preskočena. Zaista je tako! Ne samo mi pevači, već čitav narod bio je vrlo jugoslovenski orijentisan, kako su nas u školama učili. Čitava ta generacija, gotovo ne verujući, bolno doživljava ovu današnju rascepkanost. Ako po ubeđenju i vaspitanju danas kažemo da smo Jugosloveni, neki bi to protumačili kao unitarizam. Postoje neke etikete koje se lako lepe, a teško skidaju. I uopšte, ishitreno i površno osuđuju se neke stvari koje su nekad, nama, puno značile. Zašto da posle četrdeset i tri godine od revolucije kažemo da je nova Jugoslavija bila najjača odmah posle rata, onako porušena, gladna, izmučena? A bila je tad najjača… prava Jugoslavija!

Ima li nostalgije za tim revolucionarnim vremenima?

– Nema kutka ove moje domovine koji nisam obišao i gde nisam bio shvaćen od prvog mog koraka, gde nisam svu svoju ljubav, zanos i entuzijazam davao svuda jednako bez razlike. Mene su prihvatali i razumeli i u Sloveniji, i u Makedoniji, i na Kosovu, u Bosni, u svim republikama i pokrajinama – a danas, nekako je došla situacija da nekom smeta ako ideš tamo, neko se ljuti kad dođeš ovamo. Kao umetnik koji je ubeđen da muzika stvarno nema granica i brana, osećam se tužan da u mojoj domovini postoje dva grada u kojima doživljavam zvižduke na pomen mog imena. Bio bih vrlo zabrinut i hrabro bih se povukao sa scene da dobijem zvižduke posle koncerta, ali znam da ovakvi zvižduci imaju drugačiji podtekst koji me kao čoveka potresa.

Đorđe Marjanović
foto: Foto: Youtube/ Minja Subota

Da li ste spremni da kažete koji su to gradovi?

-Zagreb i Split.

„Nesporazum” nije novijeg datuma?

-Vuče se to još iz vremena „maspoka”.

Zar se u međuvremenu nisu promenile generacije, neopterećene teretima prošlosti?

– Sigurno da jesu, ali tamo nisam gostovao tolike godine. Očigledno, nisam bio poželjan, i onda… ne odlazim. Sećam se da sam 1971. u Sisku pevao na festivalu „Zlatni glas Jugoslavije”, na poziv direktora festivala Nikice Kalođere, jer je smatrao da je meni tu mesto. Otišao sam u Sisak i na najavu mog imena bilo je zvižduka: međutim, Sisak je uvek bio grad slobodarstva, grad heroj, uvek pozitivno usmeren, pa je to i pokazao. Dok sam pevao bilo je sve više aplauza, sve manje zvižduka, a na kraju Festivala dobio sam nagradu publike „Zlatni prsten grada Siska”. To mi je izuzetno značajna i draga nagrada jer je imala pre politički, nego muzički značaj. Siguran sam da je tad u Sisku bilo i boljih pevača od mene, mnogo popularnijih, ali je ta nagrada bila izraz jednog poštovanja i raspoloženja, što me je, onako ljudski, ohrabrilo.

Zvižduke nije bilo lako zaboraviti?

Gledajte: sa sigurnošću mogu da kažem da ti zvižduci nisu potekli od naroda, nego, kao što se pokazalo, „odozgo”. Mi smo bili žrtve, jer se javno nije smelo pljuvati po nekim regijama, ali se smelo pljuvati po nekim njenim predstavnicima… Lično mi je zbog svega toga užasno žao. U Split sam redovno išao na festival, uvek sam bio divno priman – sve do vremena „maspoka” – čak sam odnosio i prve nagrade. Godine 1961. pevao sam pesmu „Čakule o siromajima” i doživeo nezapamćene ovacije. Kasnije sam sa Beti Jurković u duetu pevao „Pod balaturom”, a 1972. sam na Festival u Split otišao sa istim žarom, ljubavlju i entuzijazmom.

(Espreso/xxzmagazin.com)