Narednog dana je usledio još veći šok!

Odnos između snaje i svekrve je uvek napet, često se pojavljuju brojni problemi, a sukob može da nastane čak i zbog bezazlenih stvari kao što je slani krompir. Zbog takve sitnice, jedna ruska porodica je došla na ivicu totalnog razdora.

Kao i u većini sličnih situacija, i ovde je ključna bila reakcija muža, odnosno sina.

Nas troje smo večerali, kao i uvek nedeljom. Svekrva je sekla meso sa istim izrazom lica kao da seče lešinu. Nož je udario u tanjir, a ja sam se zatekla kako brojim udarce – trideset sedam, trideset osam…

– Jesi li opet zaboravila da posoliš krompir? – pitala me je svekrva.

Ćutke sam joj pružila solanik, ali Nikolaj me je pretekao:

– Mama, dosta je. Krompir je odličan.

Osmehnuo mi se i primetila sam da je malo nervozan. To se često dešavalo kada bi njegova majka došla u posetu. Moja svekrva je odgurnula tanjir i zagledala se u mene:

– Tvoja žena mi dosađuje.

shutterstock.com/BearFotos/fizkes

Muž je stao u njenu zaštitu

Nikolaj je prestao da žvaće. Gledala sam kako mu se trza Adamova jabučica – nije gutao krompir, već grudvu živaca. Odjednom mi je bilo smešno. Ne zbog njenih reči, već zbog ove groteske: troje odraslih zamrznutih u scenografiji jeftine melodrame.

– U pravu ste, Irina Semjonovna, Ni meni nije baš prijatno sa tobom.

Očigledno je očekivala nešto drugačije. Ali ja sam nastavila, okrećući se Nikolaju:

– Iseliću se. Na nedelju dana. Ili zauvek. Odluči se.

Pobledeo je. Svekrva se nasmejala:

– Vidiš li, sine? Ona sama sve razume…

– Ne, mama. Ti si ta koja ne razume. Ponižavaš moju ženu. U mojoj kući. I neću to dozvoliti – rekao je on.

Njegova ruka je pokrila moju. Svekrva je otvorila usta da nešto kaže, ali ju je on prekinuo:

– Molim te, izađi!

Zamrzla se. Na sekundu sam pomislila da će se onesvestiti, oči su joj bile tako neprirodno ispupčene. Onda je ustala, bacila salvetu na tanjir i otišla.

– Jesi li… ozbiljan?

Seo je, spustivši glavu:

– Trebalo je ovo davno da kažem.

Očekivala sam bes, suze, čak i likovanje, ali sam osetila samo prazninu. Bilo je kao da su godine borbe sa svekrvom iznenada isparile, ostavljajući za sobom spaljeno polje.

Sledećeg jutra svekrva se vratila. Otvorila sam vrata u ogrtaču, sa mokrom kosom.

– Nikolaj je na poslu – rekla sam joj, blokirajući ulaz.

– Dolazim kod tebe – pokušala je da se provuče kroz pukotinu, ali ja nisam odustala.

– Slušaj me.

U njenim očima se videla panika.

– Ti… si mi oduzela sina.

– Ne! Sama si ga odgurnula.