in

Nakon 47 godina sve je isto – Ona spava

Možemo li bar mrvu i na tren svi shvatiti feminizam?!

Pričala mi je stara profesorica, podižući rukav da vidim da se sva naježila – „Nešto kasnije se kretalo u školu ovde u Vojvodini i ja sam ostala koji dan duže u Kruševcu. Bolje da nisam. Juga jeca u suzama, čast odbranjena, a nje ti više nema.“

Pre 47 godina, na današnji dan, preminula je Milica Kostić – osamnaestogodišnjakinja koja je skočila sa jedanaestog sprata kako je grupa momaka ne bi silovala.

U knjizi koja govori o događaju, navedeno je da je Milica sa jednim od momaka pošla u zgradu kako bi pozvala njegovu devojku.“ U stanu je ipak zatekla grupu muškaraca, a jedan od njih joj je saopštio da je u bezizlaznoj situaciji, te da oni žele da je siluju.“

Zaustaviću se sa retrospektivom.
Možemo li na tren da zamislimo ovu situaciju?

Možemo li na tren da budemo u 2021. godini i dozvolimo da „želimo da te silujemo“ bude novo normalno?

Možemo li bar mrvu i na tren svi shvatiti feminizam?!

Kako bi sačuvala čast, Milica je skočila kroz prozor. Pad na tendu kafića sačuvao ju je od momentalne smrti, ali nedugo zatim, devojka je podlegla unutrašnjim povredama.

A šta je Balkan nego mali ring za krvave sukobe mišljenja? Ili streljana sa ženama na meti.

Zato se od „Šta je tražila sa njima u stanu? Šta će joj čast kad više nema život? Mogla je da živi i sa tim!“, ne čuje dovoljno glasno ono što vrišti u svakoj od nas.

Nismo dužne da pravdamo čast. Ona se nosi u glavi, ne u donjem vešu.
Nismo ovde da bismo ginule pred životinjskim i neljudskim nagonima!

Nije ključno pitanje gde smo bile, sa kim i kako obučene.
Ne moramo da natapamo kožu i meso u tu prokletu, balkansku krv, punu pravila koja nigde nisu propisana.

Nije validno „tako se nije moglo u moje vreme“.

Jer je vremenom ostalo nepromenjeno. Skorila se neka krvava nepravda. Ako neće vreme, menjajmo se mi. Kada ono ćuti, mi budimo glasne. Mada, postoji jedno krvno zrnce u balkancima što nas spoji, okupi, zagrli. Postoji jedna mrva one bezbrižne Juge o kojoj svi toliko…

„Nikad više snene oči,
nikad više crne kose,
nikad više noge bose što je nose,
što je nose
neće vidjet smiraj dana
ona spava, ona spava.“ – otpevao je Čola o Milici, simbolu ženske hrabrosti pred muškim zverstvom.

Današnji problem utkan u ovaj slučaj vodi Srpska pravoslavna crkva, smatrajući njen podvig očuvanjem nevinosti tela.

Ja zavrćem rukav kao moja profesorica, da vidite da sam se sva naježila i pitam se dokle ćemo vrednovati patrijarhat koji odavno u svom kultu pozdravlja silovanje kao svakodnevicu.

Da vidite kako ćemo se sve naježiti kada zavlada matrijarhat.

Lola/Milica Milošević