Ovaj simptom na rukama pokazuje da je osoba blizu smrti

Smrt je deo života o kojem retko pričamo, ali telo – tiho i postojano – često počne da šalje jasne znakove da se kraj približava. Oni koji rade sa pacijentima koji su na samrti, poput medicinskih sestara i negovatelja, znaju da prepoznaju te promene – fizičke, emocionalne, pa čak i u ponašanju.

Jedan od prvih znakova koji se često pojavljuje jesu hladne ruke i stopala. Kako se cirkulacija usporava, telo preusmerava energiju ka vitalnim organima. Udovi postaju hladni, a koža može poprimiti mrljast izgled – plavičaste, crvenkaste ili ljubičaste nijanse, u zavisnosti od tena.

Ove promene najčešće se dešavaju u poslednjim satima ili danima života. Prema britanskoj organizaciji Marie Curie, one su prirodan deo procesa umiranja i ne izazivaju bol – već su znak da se telo lagano povlači.

Disanje takođe postaje nepravilno, sporije ili pliće, a može se čuti karakterističan hrapavi zvuk zbog nakupljene sluzi u grlu ili plućima. Pacijenti često sve više spavaju, a u poslednjim momentima mogu izgubiti svest – iako stručnjaci veruju da i tada čuju glasove i osećaju dodir.

brizmaker/Shutterstock

Da li hladne ruke na dodir trena da nas zabrinu

Jedan od najdirljivijih trenutaka koje svedoci opisuju jeste takozvano “posezanje smrti”. Medicinska sestra Kejti Dankan, koja je godinama radila u bolnicama, ispričala je da mnogi ljudi, tik pred kraj, podižu ruke ka nečemu iznad sebe – kao da pokušavaju da dohvate nekoga ili nešto što samo oni vide.

– Ovo je jedan od onih neobjašnjivih fenomena. U mom iskustvu rada s ljudima koji umiru, ovo pružanje ruke nekome ili nečemu iznad njih je zaista uobičajeno – rekla je Dankan.

Neki pacijenti su ranije govorili da vide svetlost, anđela, dragu osobu koja je preminula – pa čak i svog bivšeg kućnog ljubimca. Drugi jednostavno tiho podignu ruku, bez reči.

Iako za porodicu ovo može biti emotivno i zbunjujuće, stručnjaci naglašavaju da osoba ne pati. Telo samo radi ono što zna najbolje – priprema se za poslednji korak.

– To je zaista uobičajeno – zaključila je medicinska sestra Kejti Dankan.