U današnjem svetu i društvu čovek je pritisnut nepisanim pravilom da čak i slobodno vreme treba da bude produktivno. Sport, putovanja, hobiji, sticanje novih iskustava – sve je to korisno, dok se višesatno ležanje i gledanje u plafon smatra sramotnim. Međutim, ponekad se unutar našeg bića odvijaju akcije kojih nismo svesni, a neophodne su za kompletno resetovanje sistema, otkrivaju psiholozi.

Slikovito objašnjeno, to izgleda otprilike ovako… Mesecima funkcionišemo kao autopilot: obavljamo poslove koji nas ne čine srećnim, ispunjavamo tuđa očekivanja, zaglavljeni smo u vezama koje nikuda ne vode… A onda odjednom osetimo da više ne možemo da izdržimo. Da smo na tački ključanja, ili pragu pucanja.

To nije neuspeh, već početak unutrašnjeg restrukturiranja, smatrao je Karl Jung. Čuveni švajcarski psihijatar govorio je da “duša treba da zastane kako bi stigla samu sebe”. Trčimo toliko dugo i brzo, da sopstveno “ja” ostaje daleko iza nas. A šta ako ga izgubimo u toj jurnjavi?

Šta se zapravo krije iza umora?

Postoji više razloga zašto psiha pokušava da pobegne u mir i tišinu. Prvi je neusklađenost sa sopstvenim životom. Na površini sve može izgledati u redu, ali energija se iscrpljuje jer je ulažemo u nešto što više ne osećamo kao naš put. Telo, čak i pre svesnog uma, shvata da ta staza vodi u ćorsokak.

Drugi razlog je gubitak koji nismo procesuirali kako treba. Težak raskid, smrt voljene osobe, odlazak vnekog bliskog – to su najteže situacije u životu koje moraju da se odboluju, jer se ponekad zajedno s njima opraštamo i od sna, od stare slike o sebi. Tuga se ne manifestuje uvek kroz suze, često je prati potreba da se povučemo i osamimo. Psiha obrađuje gubitak, a taj proces troši ogromnu količinu energije.

Emocionalno preopterećenje je još jedan faktor. Ljudi koji su previše osetljivi i pokušavaju da pomognu svima na kraju izgore. Poriv da se isključi telefon i sakrije ispod pokrivača nije ravnodušnost, već alarm, signal da je pauza neophodna.

Lebdenje u međuprostoru

U tom međuprostoru, kada se stari život završio, a novi još nije počeo, treba čoveku vremena da se snađe i pohvata konce. Više niste ista osoba, a još ne razumete u koga se pretvarate. Spolja se ništa ne dešava, iako se unutra odvija ozbiljan rad. Jung je takvo stanje nazvao “bićem između ‘više ne’ i ‘još ne'”.

Potisnuta kreativnost takođe ume da se očituje kroz čudan i neobjašnjiv umor. Kada se potreba za stvaranjem dugo potiskuje, duša se umara bez ikakvog očiglednog razloga. Najbolje što možete da uradite jeste da prestanete da se borite sa sobom. Umesto da se pitate: “Zašto sam tako lenj?”, zapitajte se “Šta mi se to dešava?”. Umor se pojačava upravo zato što sebi ne dozvoljavamo da ga priznamo.

Nema potrebe za izvinjavanjem

Korisno je i zapisivati svoje misli, bez filtera i ulepšavanja. Jednostavno zabeležite sve što vam padne na pamet. Stvari koje su vapile za oslobađanjem usred haosa često izlaze na videlo. Postavite sebi tri pitanja: od čega pokušavam da se zaštitim, šta u mom životu više ne služi svrsi, i koja verzija mene pokušava da se ispoljii? Odgovori možda neće doći odmah. Nekad ćete prvo čuti tišinu.

Veoma je bitno razlikovati privremenu potrebu za pauzom od produžene apatije koja traje nedeljama. U drugom slučaju neophodna je stručna pomoć. Ali, ako govorimo o potrebi da se uspori na nekoliko dana, to ne moramo posmatrati kao problem. Sve zavisi od trajanja perioda tišine, verovao je Karl Jung, koji je svojevremeno otkrio i formulu za sreću.

Neko će shvatiti da je vreme da da otkaz na poslu koji ga ne ispunjava, neko će staviti tačku na vezu u kojoj nema ni ljubavi ni podrške, i posvetiti se stvarima koje će mu pomoći da nastavi dalje. Pauza vraća sposobnost da čujemo sebe. Ponekad se najvažnije stvari dešavaju kada smo iscrpljeni i kada nam je potreban odmor. U tom slučaju, nemojte sebe da forsirate, već pokušajte da shvatite zbog čega ste tako očajnički želeli da se zaustavite.

Jedna od najčešćih i najraširenijih zabluda jeste verovanje da je najbolje kosu farbati kada je prljava ili masna, kako bi prirodna masnoća zaštitila teme. Stručnjaci objašnjavaju da ostaci lakova, pena i drugih preparata za stilizovanje stvaraju nevidljivi sloj koji sprečava pigment da prodre duboko u vlas. Umesto toga, savetuje se da se kosa opere dan pre planiranog farbanja blagim šamponom bez silikona, dok teške maske i regeneratore treba izbeći.

Pravilan izbor farbe

Druga velika greška pravi se već prilikom kupovine preparata u drogeriji, jer blage formule bez amonijaka uglavnom nemaju snagu da u potpunosti prekriju izražene sede. Ukoliko imate više od 1/3 sedih vlasi na glavi, koloristi preporučuju korišćenje trajne farbe za sam koren, dok se na dužinu i krajeve može naneti blaža smesa kako se dlaka ne bi dodatno oštetila.

Takođe, izuzetno je važan i izbor hidrogena, jer preslab oksidans ne uspeva da otvori kutikulu dlake, pa pigment ostaje samo na površini. Iskusni frizeri naglašavaju da je 6% hidrogen najbolji izbor za sede vlasi, jer obezbeđuje postojanu boju bez prevelikog oštećenja strukture.

Pored toga, ako želite svetlije nijanse, imajte na umu da izbeljivanje na sedoj kosi bez prirodnog pigmenta može stvoriti žute tonove, pa je neophodno prvo ujednačiti bazu, a zatim upotrebiti toner.

Nikada ne dodajte ulja u farbu i poštujte satnicu

Poslednji, ali jednako važan korak jeste sama priprema smese i poštovanje vremena delovanja navedenog u uputstvu. Domaćice često u želji da nahrane kosu u farbu dodaju prirodna ulja, maske ili regeneratore, što je ogromna greška jer ti dodaci remete hemijsku reakciju i oslabljuju dejstvo pigmenta.

Smesu treba pripremiti tačno po uputstvu i naneti je na glavu odmah nakon mešanja, jer njena delotvornost naglo opada kako vreme prolazi. Kada se svi ovi koraci pravilno ispoštuju, vaša nega biće krunisana dugotrajnom i sjajnom bojom pod kojom se sede neće videti nedeljama.

A o boji koju stručnjaci često preporučuju kao najbolju za farbanje sedih pročitajte u našem odvojenom tekstu: Evo koja je NAJBOLJA BOJA ZA PRIKRIVANJE SEDIH: Svima lepo stoji, podmlađuje i nije teška za održavanje – frizeru samo TRAŽITE OVO

Žena je izgledala iznemoglo i nije davala nikakve odgovore na postavljena pitanja. Na prvi pogled bilo je jasno da je ona provela duži period zarobljena u tom mračnom prostoru. Ništa nije moglo pripremiti istražitelje na šok koji su otkrili. Ova žena, koja je skoro tri decenije bila zatočena u podrumskoj tamnici, bila je niko drugi nego Elena Kariotis, čija je priča šokirala čitavu naciju.

Elena Kariotis je bila najmlađe dete u porodici Kariotis, a njeno detinjstvo je započelo u najtežim istorijskim vremenima. S obzirom na to da su odrasli u vreme Drugog svetskog rata, kada je Grčka bila pod nemačkom okupacijom, a zatim u turbulentnom periodu građanskog rata, život im je bio prepun nesigurnosti i straha.

Jednog dana je samo nestala

Politika je igrala ključnu ulogu u životima svih, pa tako i Eleninih roditelja. Problem je nastao kada se Elena zaljubila u mladića za kojeg su saznali da je komunista, dok su njeni roditelji strastveno podržavali monarhiju. Takvo nešto za njih je bilo nepremostivo i zbog toga su odlučili da je za kaznu zatvore u podrumu, daleko od pogleda sveta.

Da stvar bude gora, njeni rođaci bili su uplašeni i nisu se smeli da joj pomognu zbog veoma dominantnog oca. Porodica Kariotis bila je predmet tračeva i tihog govorkanja, ali komšije su se povukle, ne želeći da se mešaju u ono što su smatrali unutrašnjim porodičnim stvarima.

Godinama je Elena bila prepuštena izolaciji. Nisu je vodili napolje, nisu joj omogućavali osnovnu higijenu. Ona je obavljala nuždu u improvizovanoj kutiji, a spavala je na gomili prljavih krpa, daleko od sveta i bilo kakvih ljudskih kontakata. Svi su znali za njen slučaj, ali su se bojali da progovore. Čak i kad je Elena nestajala iz javnog života, komšije su samo šuškale među sobom, ali nikada nisu podnosile zvanične prijave.

Toliko je vremena prošlo da su čak i njeni najbliži rođaci postali nesvesni stvarne prirode problema. Tek kada je njen otac, koji je bio glava porodice i apsolutni vladar života svih članova, umro 1978. godine, porodica je konačno odlučila da obavesti vlasti o stravičnom stanju u kojem se Elena nalazila.

Završila u psihijatrijskog bolnici

Kada je policija ušla u podrum, oni su bili zaprepašćeni prizorom. Elena je bila potpuno izmenjena, njen fizički i mentalni izgled bio je devastiran. Tokom godina zatvora, ona je postala gotovo divlja, reagovala je agresivno na sve pokušaje da je smire, vrištala je, grebala i ujedala policajce koji su pokušavali da joj priđu. Svi su bili šokirani, ali niko nije mogao da ih krivi – to je bio očigledan rezultat dugogodišnje psihičke i fizičke torture. Polako su je izneli iz podruma, i ona je, iscrpljena, pala u stanje šoka.

Sunčeva svetlost, kojoj se nije radovala više od 29 godina, učinila je da padne u potpuni šok. Da bi nastavili sa istragom, policajci su je smestili u psihijatrijsku bolnicu, gde su nastavili da je leče. Elena je tada ponovo naučila da govori, ali se sećanja o njenom zatočeništvu nisu povratila, barem ne u potpunosti. Nikako nije mogla da shvati koliko je vremena prošlo od njenog zatvaranja, a stalno je govorila da ima 18 godina iako to odavno nije bilo tačno. Toliko godina je imala kada ju je otac zatvorio u podrum.

Kroz godine oporavka, Elena je naučila osnove socijalizacije, ali njeno sećanje na mračnu prošlost nije se moglo vratiti. Godine 1986. dala je intervju novinarima, ali u njemu nije mogla reći mnogo o onome što je prošla. Sećanja su bila “potisnuta”, kao oblik zaštite njenog uma od daljeg bola.

Međutim, njen oporavak nije trajao dugo. 1998. godine, Elena je jednostavno nestala. Iako su njene sestre i brat bili osumnjičeni za njen nestanak, nikada nije pronađen nikakav konkretan dokaz njihove umešanosti. Elena je nestala iz sveta koji je ponovo pokušao da je prihvati, a ostala je nevidljiva, kao što je bila decenijama pre toga. Nikada nije ponovo pronađena.

(Magazin Dan)

Posle dominacije minimalizma i jednostavnih krojeva, ženstveni detalji ponovo osvajaju modnu scenu. Čipka se vratila na velika vrata, ali ovog puta možda u svom najlepšem izdanju – u kombinaciji sa svilenkastim i satenskim materijalima.

Suknja koju ćemo viđati na svakom koraku

Glavna zvezda ovog trenda je satenska ili svilena midi suknja sa čipkastim rubom. Na prvi pogled podseća na slip haljine i negližee iz devedesetih, ali način na koji se sada nosi potpuno je drugačiji.

Umesto visokih potpetica i svečanih bluza, trendseterke ovakve suknje kombinuju sa predimenzioniranim blejzerima, običnim majicama, kardiganima, tankim džemperima, pa čak i kožnim jaknama. Upravo taj kontrast je ono zbog čega kombinacija izgleda moderno. Delikatna čipka koja proviruje ispod suknje daje ženstvenost, dok jednostavniji komadi sprečavaju da ceo stajling deluje kao da ste krenuli na svečanu večeru.

Najlepše izgleda kada se spoje potpuno različiti komadi

Ako želite da isprobate ovaj trend, jedno pravilo vredi zapamtiti – nemojte da sve bude previše romantično. Čipkast top, na primer, izgleda odlično ispod širokog sakoa. Satenska bluza sa čipkastim detaljima može da se nosi uz klasične farmerke, dok svilena suknja dobija potpuno novi karakter kada joj dodate jednostavan džemper.

Baš ta igra između nežnog i grubog čini ovaj trend toliko zanimljivim. Čipka + koža? Da.

Svila + predimenzionirani blejzer? Još bolje.

Satenska suknja + obična bela majica? Jedna od onih kombinacija koje izgledaju kao da se niste mnogo trudili, a zapravo deluju veoma sređeno.

A šta obuti?

Tu stvari postaju još jednostavnije. Za elegantniju varijantu dovoljne su salonke ili slingback cipele. Ako želite dnevni izgled, mokasine i ravne cipele potpuno menjaju karakter kombinacije.

Uz veliku kožnu torbu i jednostavan nakit, čak i komad koji izgleda kao da pripada večernjoj garderobi može sasvim dobro da funkcioniše tokom dana.

Možda je upravo to razlog zbog kojeg je spoj svile i čipke toliko privlačan. Ne zahteva kompletno menjanje garderobe.

Pogledajte BONUS video:

Prema novom istraživanju u okviru projekta Dog Aging Project, psi i ljudi možda dele neke od istih bioloških obrazaca povezanih sa životnim vekom. To otkriće moglo bi naučnicima da pruži koristan novi način proučavanja procesa starenja kod obe vrste.

U studiji nedavno objavljenoj u časopisu The Journals of Gerontology, istraživači su proučavali metabolite, mala hemijska jedinjenja i molekule koji nastaju tokom normalnih telesnih procesa. Utvrdili su da su određene kombinacije tih metabolita povezane sa ranijom ili kasnijom smrću pasa, na način koji u velikoj meri podseća na obrasce prethodno uočene kod ljudi.

– Molekuli koji predstavljaju rizik za pse ili pak štite od prerane smrti veoma su slični onima kod ljudi, što pokazuje da delimo ključne karakteristike biologije starenja, spoznaja koja je zaista zanimljiva i vredna. Naši nalazi takođe ističu vrednost pasa kao modela za proučavanje dugoročnog zdravlja i životnog veka –  rekla je dr Kejt Krivi, glavni veterinar projekta Dog Aging Project i profesorka na Fakultetu veterinarske medicine i biomedicinskih nauka Univerziteta Teksas A&M, gde se projekat sprovodi.

Potraga za biološkim pokazateljima životnog veka

Metaboliti mogu pružiti uvid u procese unutar ćelija, što ih čini korisnim za otkrivanje bioloških obrazaca povezanih sa zdravljem i starenjem.

shutterstock.com/Pixel-Shot

U okviru istraživanja naučnici su analizirali uzorke krvi pasa koji učestvuju u projektu Dog Aging Project. Reč je o inicijativi građanske nauke koja prati pse tokom celog njihovog života, pri čemu vlasnici dostavljaju detaljne podatke putem anketa, a u određenim slučajevima i fizičke uzorke.

Istraživački tim analizirao je uzorke krvi tražeći metaboličke obrasce povezane sa životnim vekom, sa posebnim naglaskom na to da li su pojedini psi uginuli ranije ili kasnije.

Smrt je ishod koji je lako razumeti

– Smrt je ishod koji je lako razumeti. Veoma je lako utvrditi kada su osoba ili pas uginuli, dok su ostali aspekti zdravlja povezani sa starenjem nešto složeniji i nijansiraniji – rekla je Krivi.

Korišćenje smrtnosti kao jasne krajnje tačke omogućava naučnicima da krenu unazad i istraže koji su biološki procesi možda doprineli takvom ishodu. Ti procesi mogu uključivati metabolizam, upalne procese i načine na koje ćelije reaguju na stres.

PROČITAJTE JOŠ: Oduvek smo POGREŠNO RAČUNALI PSEĆE GODINE: Naučnici otkrili koliko je vaš pas zapravo “star”

– Ako razumemo zašto je do nečega došlo, imamo veće šanse da pronađemo načine da to promenimo – rekla je Krivi.

Metabolički otisak starenja

Umesto da se usredsrede na pojedinačne molekule, istraživači su analizirali hiljade metabolita istovremeno kako bi uočili šire obrasce povezane sa rizikom. Krivi je istakla da takve šire grupe mogu otkriti više o procesima unutar ćelija nego bilo koji pojedinačni molekul.

Shutterstock/Bianca Grueneberg

– Neki moji kolege to nazivaju otiskom prsta. Često posmatramo obrazac ili grupu elemenata povezanih sa boljim ili lošijim ishodima, umesto da se usredsredimo samo na jedan molekul – rekla je Krivi.

Ovi merljivi biološki pokazatelji, poznati kao biomarkeri, mogu pomoći istraživačima u proceni verovatnoće određenih zdravstvenih ishoda tako što otkrivaju promene koje se događaju u organizmu.

– Važno je napomenuti da ti biomarkeri ne uzrokuju nužno određeni ishod; kada otkrijemo biomarker povezan sa ranijom ili kasnijom smrtnošću, ne znamo da li je on njen uzrok. Međutim, ako razumemo zašto je taj biomarker prisutan, možda ćemo moći da utvrdimo uzrok te povezanosti – rekla je Krivi.

Otkrivanje takvih ponavljajućih obrazaca naučnicima pruža moguća polazišta za istraživanje mehanizama starenja i, na kraju, za identifikovanje bioloških meta koje bi vremenom mogle pomoći u poboljšanju zdravlja.

Psi i ljudi dele slične signale starenja

Istraživači su se zatim zapitali da li se metabolički obrasci uočeni kod pasa pojavljuju i kod ljudi. Kako bi to utvrdili, uporedili su svoje rezultate sa pet velikih, već objavljenih studija o smrtnosti ljudi, u kojima su se za analizu metabolita koristile slične metode.

PROČITAJTE JOŠ: PSI I LJUDI imaju jednu sličnost u koju nikada ne biste poverovali: Evo šta rade kada su anksiozni

U tim studijama signali povezani sa ranijom ili kasnijom smrću bili su u velikoj meri slični onima uočenim kod pasa.

Ta doslednost bila je jedan od najupečatljivijih rezultata i pružila je dodatne dokaze da psi i ljudi dele važne biološke karakteristike koje leže u osnovi procesa starenja.

shutterstock.com/Paparacy

– Često znamo nešto više o tome kod ljudi nego kod pasa. Ako imamo iste ciljeve, moći ćemo da iskoristimo saznanja iz istraživanja na ljudima za dobrobit pasa – rekla je Krivi.

Te sličnosti mogle bi omogućiti naučnicima da iskoriste znanje već stečeno istraživanjima na ljudima za poboljšanje zdravlja pasa, a istovremeno koriste pse za proučavanje toka starenja tokom celog životnog veka.

Zašto su psi vredni za istraživanje starenja

Psi nude nekoliko prednosti istraživačima koji proučavaju starenje. Sa ljudima dele mnoge aspekte svakodnevnog života, uključujući okruženje, ishranu i obrasce aktivnosti. Ta podudarnost pruža naučnicima priliku da istraže kako način života i životna sredina utiču na dugoročno zdravlje.

– Jedna od stvari koje najviše cenimo kod proučavanja starenja pasa jeste raznolikost njihovih načina života, koji odražavaju stilove života njihovih vlasnika – što u tolikoj meri nije slučaj kod drugih kućnih ljubimaca – rekla je Krivi.

Shutterstock/lightman_pic

Mačke, na primer, često vode nezavisniji i relativno ustaljeniji način života. Psi su skloniji prilagođavanju rutinama, okruženju i obrascima aktivnosti ljudi sa kojima žive.

Njihov kraći životni vek pruža još jednu veliku prednost. Ljudi u proseku žive do sedamdesetih godina života, dok psi obično žive samo 12 do 13 godina. Ta razlika omogućava istraživačima da prate proces starenja i ishode povezane sa životnim vekom pasa mnogo brže nego što bi to bilo moguće u istraživanjima na ljudima.

O projektu Dog Aging Project

Istraživanje je omogućio projekat Dog Aging Project, dugoročna studija na nacionalnom nivou koja prati kućne ljubimce pse i njihove vlasnike širom Sjedinjenih Američkih Država.

Vlasnici koji učestvuju u projektu pružaju opsežne podatke o životu svojih pasa, a deo njih svake godine dostavlja i biološke uzorke. Zahvaljujući tim doprinosima, istraživači mogu da prate promene u zdravlju i procesu starenja tokom vremena.

– Vlasnici koji uključuju svoje pse u ovaj proces omogućavaju sve to. Predanost i angažovanje tih vlasnika učešću u istraživanjima i otkrićima usmerenim na poboljšanje zdravlja pasa zaista su izuzetni – rekla je Krivi.

Ovo je polazna tačka

Krivi je istakla da najnoviji nalazi predstavljaju rani, ali važan korak ka razumevanju mehanizama koji utiču na proces starenja. Istraživači su sada identifikovali metaboličke obrasce povezane sa dužinom života, čime su dobili konkretne biološke pokazatelje za dalja istraživanja.

Ovo je polazna tačka. Identifikovali smo te metabolite i sada znamo odakle da krenemo sa istraživanjem -dodala je.

Za vlasnike pasa poruka je jednostavna i praktična. Mnogi postupci koji kod ljudi podstiču zdravije starenje verovatno će koristiti i psima, piše Net.hr.

– Obezbeđivanje zdrave ishrane i održavanje zdrave telesne težine, uz očuvanje pokretljivosti i kognitivnog zdravlja, baš kao što bismo to činili za sebe. Ono što je dobro za nas verovatno je dobro i za njih – rekla je Krivi.

Prema novom istraživanju u okviru projekta Dog Aging Project, psi i ljudi možda dele neke od istih bioloških obrazaca povezanih sa životnim vekom. To otkriće moglo bi naučnicima da pruži koristan novi način proučavanja procesa starenja kod obe vrste.

U studiji nedavno objavljenoj u časopisu The Journals of Gerontology, istraživači su proučavali metabolite, mala hemijska jedinjenja i molekule koji nastaju tokom normalnih telesnih procesa. Utvrdili su da su određene kombinacije tih metabolita povezane sa ranijom ili kasnijom smrću pasa, na način koji u velikoj meri podseća na obrasce prethodno uočene kod ljudi.

– Molekuli koji predstavljaju rizik za pse ili pak štite od prerane smrti veoma su slični onima kod ljudi, što pokazuje da delimo ključne karakteristike biologije starenja, spoznaja koja je zaista zanimljiva i vredna. Naši nalazi takođe ističu vrednost pasa kao modela za proučavanje dugoročnog zdravlja i životnog veka –  rekla je dr Kejt Krivi, glavni veterinar projekta Dog Aging Project i profesorka na Fakultetu veterinarske medicine i biomedicinskih nauka Univerziteta Teksas A&M, gde se projekat sprovodi.

Potraga za biološkim pokazateljima životnog veka

Metaboliti mogu pružiti uvid u procese unutar ćelija, što ih čini korisnim za otkrivanje bioloških obrazaca povezanih sa zdravljem i starenjem.

shutterstock.com/Pixel-Shot

U okviru istraživanja naučnici su analizirali uzorke krvi pasa koji učestvuju u projektu Dog Aging Project. Reč je o inicijativi građanske nauke koja prati pse tokom celog njihovog života, pri čemu vlasnici dostavljaju detaljne podatke putem anketa, a u određenim slučajevima i fizičke uzorke.

Istraživački tim analizirao je uzorke krvi tražeći metaboličke obrasce povezane sa životnim vekom, sa posebnim naglaskom na to da li su pojedini psi uginuli ranije ili kasnije.

Smrt je ishod koji je lako razumeti

– Smrt je ishod koji je lako razumeti. Veoma je lako utvrditi kada su osoba ili pas uginuli, dok su ostali aspekti zdravlja povezani sa starenjem nešto složeniji i nijansiraniji – rekla je Krivi.

Korišćenje smrtnosti kao jasne krajnje tačke omogućava naučnicima da krenu unazad i istraže koji su biološki procesi možda doprineli takvom ishodu. Ti procesi mogu uključivati metabolizam, upalne procese i načine na koje ćelije reaguju na stres.

PROČITAJTE JOŠ: Oduvek smo POGREŠNO RAČUNALI PSEĆE GODINE: Naučnici otkrili koliko je vaš pas zapravo “star”

– Ako razumemo zašto je do nečega došlo, imamo veće šanse da pronađemo načine da to promenimo – rekla je Krivi.

Metabolički otisak starenja

Umesto da se usredsrede na pojedinačne molekule, istraživači su analizirali hiljade metabolita istovremeno kako bi uočili šire obrasce povezane sa rizikom. Krivi je istakla da takve šire grupe mogu otkriti više o procesima unutar ćelija nego bilo koji pojedinačni molekul.

Shutterstock/Bianca Grueneberg

– Neki moji kolege to nazivaju otiskom prsta. Često posmatramo obrazac ili grupu elemenata povezanih sa boljim ili lošijim ishodima, umesto da se usredsredimo samo na jedan molekul – rekla je Krivi.

Ovi merljivi biološki pokazatelji, poznati kao biomarkeri, mogu pomoći istraživačima u proceni verovatnoće određenih zdravstvenih ishoda tako što otkrivaju promene koje se događaju u organizmu.

– Važno je napomenuti da ti biomarkeri ne uzrokuju nužno određeni ishod; kada otkrijemo biomarker povezan sa ranijom ili kasnijom smrtnošću, ne znamo da li je on njen uzrok. Međutim, ako razumemo zašto je taj biomarker prisutan, možda ćemo moći da utvrdimo uzrok te povezanosti – rekla je Krivi.

Otkrivanje takvih ponavljajućih obrazaca naučnicima pruža moguća polazišta za istraživanje mehanizama starenja i, na kraju, za identifikovanje bioloških meta koje bi vremenom mogle pomoći u poboljšanju zdravlja.

Psi i ljudi dele slične signale starenja

Istraživači su se zatim zapitali da li se metabolički obrasci uočeni kod pasa pojavljuju i kod ljudi. Kako bi to utvrdili, uporedili su svoje rezultate sa pet velikih, već objavljenih studija o smrtnosti ljudi, u kojima su se za analizu metabolita koristile slične metode.

PROČITAJTE JOŠ: PSI I LJUDI imaju jednu sličnost u koju nikada ne biste poverovali: Evo šta rade kada su anksiozni

U tim studijama signali povezani sa ranijom ili kasnijom smrću bili su u velikoj meri slični onima uočenim kod pasa.

Ta doslednost bila je jedan od najupečatljivijih rezultata i pružila je dodatne dokaze da psi i ljudi dele važne biološke karakteristike koje leže u osnovi procesa starenja.

shutterstock.com/Paparacy

– Često znamo nešto više o tome kod ljudi nego kod pasa. Ako imamo iste ciljeve, moći ćemo da iskoristimo saznanja iz istraživanja na ljudima za dobrobit pasa – rekla je Krivi.

Te sličnosti mogle bi omogućiti naučnicima da iskoriste znanje već stečeno istraživanjima na ljudima za poboljšanje zdravlja pasa, a istovremeno koriste pse za proučavanje toka starenja tokom celog životnog veka.

Zašto su psi vredni za istraživanje starenja

Psi nude nekoliko prednosti istraživačima koji proučavaju starenje. Sa ljudima dele mnoge aspekte svakodnevnog života, uključujući okruženje, ishranu i obrasce aktivnosti. Ta podudarnost pruža naučnicima priliku da istraže kako način života i životna sredina utiču na dugoročno zdravlje.

– Jedna od stvari koje najviše cenimo kod proučavanja starenja pasa jeste raznolikost njihovih načina života, koji odražavaju stilove života njihovih vlasnika – što u tolikoj meri nije slučaj kod drugih kućnih ljubimaca – rekla je Krivi.

Shutterstock/lightman_pic

Mačke, na primer, često vode nezavisniji i relativno ustaljeniji način života. Psi su skloniji prilagođavanju rutinama, okruženju i obrascima aktivnosti ljudi sa kojima žive.

Njihov kraći životni vek pruža još jednu veliku prednost. Ljudi u proseku žive do sedamdesetih godina života, dok psi obično žive samo 12 do 13 godina. Ta razlika omogućava istraživačima da prate proces starenja i ishode povezane sa životnim vekom pasa mnogo brže nego što bi to bilo moguće u istraživanjima na ljudima.

O projektu Dog Aging Project

Istraživanje je omogućio projekat Dog Aging Project, dugoročna studija na nacionalnom nivou koja prati kućne ljubimce pse i njihove vlasnike širom Sjedinjenih Američkih Država.

Vlasnici koji učestvuju u projektu pružaju opsežne podatke o životu svojih pasa, a deo njih svake godine dostavlja i biološke uzorke. Zahvaljujući tim doprinosima, istraživači mogu da prate promene u zdravlju i procesu starenja tokom vremena.

– Vlasnici koji uključuju svoje pse u ovaj proces omogućavaju sve to. Predanost i angažovanje tih vlasnika učešću u istraživanjima i otkrićima usmerenim na poboljšanje zdravlja pasa zaista su izuzetni – rekla je Krivi.

Ovo je polazna tačka

Krivi je istakla da najnoviji nalazi predstavljaju rani, ali važan korak ka razumevanju mehanizama koji utiču na proces starenja. Istraživači su sada identifikovali metaboličke obrasce povezane sa dužinom života, čime su dobili konkretne biološke pokazatelje za dalja istraživanja.

Ovo je polazna tačka. Identifikovali smo te metabolite i sada znamo odakle da krenemo sa istraživanjem -dodala je.

Za vlasnike pasa poruka je jednostavna i praktična. Mnogi postupci koji kod ljudi podstiču zdravije starenje verovatno će koristiti i psima, piše Net.hr.

– Obezbeđivanje zdrave ishrane i održavanje zdrave telesne težine, uz očuvanje pokretljivosti i kognitivnog zdravlja, baš kao što bismo to činili za sebe. Ono što je dobro za nas verovatno je dobro i za njih – rekla je Krivi.

Ne onaj dramatični, sa spiskom od 27 životnih odluka koje ćemo zaboraviti do sledećeg ponedeljka. Dovoljan je mnogo jednostavniji: vratiti ritam u svakodnevicu, organizovati dom, jesti malo bolje, konačno prestati da preskačemo doručak i pronaći više vremena za sebe i ljude sa kojima ga želimo provesti. Jer možda najbolji novi počeci zapravo počinju od malih stvari.

Prvo pravilo restarta: ne razgovaramo pre prve kafe

Novi posao, nova školska godina ili samo povratak u kancelariju posle odmora imaju jednu zajedničku tačku – jutro dolazi bez obzira na to da li smo za njega spremni. Zato bi svaki ozbiljan plan za novi početak verovatno trebalo da počne kafom.

Gorenje ESCM15CDB aparat za espreso lako može da pretvori jedan ugao kuhinje u mali kućni coffee bar. Pritisak pumpe od 15 bara, intuitivni displej u boji i mogućnost pripreme espresa ili duplog espresa donose onu malu dozu luksuza koja nam u sedam ujutru često znači više nego što smo spremni da priznamo. Tu je i rotirajuća parna mlaznica za mleko, za dane kada običan espreso jednostavno nije dovoljan i život zahteva kapućino. Rezervoar od 1,5 litara znači i manje dopunjavanja, što je zgodno ako se ispostavi da niste jedina osoba u kući kojoj je kafa neophodna za pokretanje sistema. Drugim rečima: pre nego što restartujete život, restartujte jutro.

Drugo pravilo: vratite kuhinju u igru

Tokom leta smo spremni da večeru nazovemo „malo sira, paradajz i nešto što je ostalo od juče“. Septembar, međutim, nekako vraća želju da ponovo kuvamo. Ili barem da ostavimo utisak da tačno znamo šta radimo. Tu u priču ulazi Gorenje MMC800WS kuhinjski robot, vrsta pomoćnika koji ne postavlja pitanja, ne kasni i ne kaže da ga bole ruke od mešenja testa.

Sa motorom snage 800 W, 12 brzina, planetarnim mešanjem i posudom od nerđajućeg čelika zapremine 4,5 litara, napravljen je za sve one trenutke kada recept kaže „mutite“, „mešajte“ ili, još gore, „mesite dok testo ne postane glatko“. Dodaci za mućenje, mešanje i mešenje znače da isti aparat može biti saveznik i kada pravite nedeljni kolač, i kada rešite da domaća pica „zaista nije toliko komplikovana“, i kada vas uhvati ambicija da prvi put napravite hleb. A svaki novi početak je ubedljiviji kada kuća miriše na nešto što je upravo izašlo iz rerne.

Treće pravilo: manje komplikovanja, više dobrog zalogaja

Jedna od prvih odluka posle leta obično glasi: „Od sada ćemo malo zdravije.“ Zato je možda pametnije ne računati na snagu volje, već sebi pojednostaviti posao. Gorenje AF1700B friteza na vruć vazduh namenjena je upravo takvim danima, kada želite hrskav obrok, ali ne i mnogo ulja, šerpi i pola večeri provedene pored šporeta.

Temperatura se može podešavati između 80 i 200 stepeni, na raspolaganju je devet unapred podešenih programa, a velika posuda omogućava pripremu porodičnih obroka. I nije rezervisana samo za krompiriće i piletinu. U njoj mogu da se pripremaju i mafini, kolači, brauniji ili orašasti plodovi. Što praktično znači da odluka „od ponedeljka se hranimo bolje“ konačno ima šansu da preživi i utorak.

Novi početak ne mora da bude veliki

Možda smo tokom godina malo precenili velike životne rezove. Ne moramo svakog septembra da menjamo posao, stan, frizuru i životnu filozofiju. Ponekad je dovoljno promeniti nekoliko svakodnevnih navika.

Upravo na toj ideji zasniva se Gorenje kampanja „Slatki trenuci za nove početke“, koja male kućne aparate stavlja u ulogu saveznika u svakodnevnim promenama, od prve jutarnje kafe i pripreme hrane do održavanja doma. Posebna ponuda traje od 7. septembra do 6. oktobra 2026. godine, a obuhvata niz Gorenje malih kućnih aparata po akcijskim cenama.

Tokom toplih i suvih dana, pticama je neophodna dovoljna količina vode. Dok su mesta za hranjenje ptica izuzetno popularna zimi, pojilice u toplijim mesecima pružaju ključnu pomoć. Za to vam nisu potrebne nikakve skupe konstrukcije, dovoljni su stari tanjir za supu ili podložak za saksiju, malo vode i jedan kamen.

Gde ga postaviti i zašto je kamen ključan?

Posudu treba postaviti na polusenovito mesto koje je bezbedno od mačaka, jer na direktnom suncu voda isparava isuviše brzo. Pored toga, posuda ne sme biti previše duboka kako bi i manje ptice mogle bezbedno da stoje u njoj dok piju.

Ono što mnogi ne znaju jeste da mali kamen u posudi ima presudnu ulogu. On služi kao oslonac pčelama i drugim insektima koji upadnu u vodu, omogućavajući im da se popnu i bezbedno izađu.

Neočekivana korist za voćnjake

Ovaj jednostavan trik može doneti veliku korist i samim hobi-baštovanima. Kada ptice ugase žeđ na pojilici, smanjuje se potreba da tečnost unose putem hrane. To znači da će ređe kljucati saftne plodove, pa će trešnje, jabuke, ribizle i drugo voće ostati sačuvani na granama.

Stroga higijena je obavezna!

Pri korišćenju pojilice, higijena je od ključnog značaja. Vodu je potrebno menjati svakog dana, a posudu redovno i temeljno prati četkom. Udruženje za zaštitu prirode upozorava da se na visokim temperaturama brzo razmnožavaju opasni uzročnici bolesti, poput trihomonasa i salmonele, koji mogu biti opasni za ptice.

Bonus video:

Široka lepeza uloga, sposobnost da se uživi u različite karaktere, atletska građa i grub glas zaštitni su znaci glumca koji je u ranoj mladosti važio za seks-simbol, što je titula koju nije nimalo lako zaraditi. No, od tada su prošle decenije, a Nik Nolti odavno nije ono što je nekada bio. Ni blizu. Doduše, nedavno je napunio 85 godina, a svet možda ima prevelika očekivanja od nekog ko je zašao u tako pozno životno doba.

Posle duže pauze, konačno smo ga ponovo videli na crvenom tepihu. Ilegalu je prekinuo Filmski festival u Veneciji, odnosno premijera ostvarenja “Družina”, u kojem igra sa Kejsijem Aflekom.

Na opšte oduševljenje ljubitelja “sedme umetnosti”, čuveni glumac vratio se u velikom stilu i – crnom odelu, što je takođe bilo iznenađenje, budući da verovatno ni sam ne pamti kada ga je poslednji put obukao. No, na aerodromu je snimljen u invalidskim kolicima, što je ponovo pokrenulo glasine o njegovom zdravstvenom stanju.

Problemi sa zakonom od rane mladosti

Rođen je 1941. godine u uspešnoj porodici iz Omahe. Njegov otac važio je za najboljeg igrača američkog fudbala na koledžu, dok mu je deda s majčine strane, Metju Lender King, bio cenjeni izumitelj i pionir avijacije. Tokom kasnih šezdesetih i početkom sedamdesetih prošlog stoleća za život je zarađivao kao model i radnik na građevini.

Prva zapaženija uloga i priznanje kritike usledili su nakon mini serije “Bogataš, siromah”, 1976. No, projekat koji ga je lansirao u holivudsku orbitu stigao je šest godina kasnije. Bila je to komična akcija “48 sati”, gde mu je društvo pravio Edi Marfi, tada takođe početnik u filmskoj industriji.

Iako je iza talentovanog i harizmatičnog glumca duga i bogata karijera, Nik Nolti se nalazi i na listi večitih “oskarovskih” gubitnika, uz Glen Klouz, Džonija Depa, Harisona Forda i još neka dobro poznata imena iz sveta kinematografije kojima se Akademija ozbiljno zamerila, ili oni njoj.

Ima, doduše, tri nominacije. Prvu je dobio 1991. za dramu “Princ plime”, i mnogi su bili ubeđeni da će posle Zlatnog globusa stići i “zlatni dečak”. Druge dve donela su mu ostvarenja “Grad zločina” i “Ratnik”. No, ima još mnogo zlata i Oskara vrednih naslova u njegovoj radnoj biografiji.

Osim po glumačkim bravurama, velikan američke filmske scene poznat je i po “teškom” karakteru i turbulentnom privatnom životu koji su obeležile borbe sa porocima i brojne propale ljubavne priče. Ta druga negativna strana pokazala se već na početku, kao da je sve vreme držala korak sa njegovim profesionalnim uspesima, da bi se s vremena na vreme ispoljila u najgorem svetlu.

Jedva izbegao kaznu od 45 godina zatvora

Ako zanemarimo podatak da je izbačen sa nekoliko fakulteta zbog lošeg ponašanja i slabih ocena, sve je počelo 1965, kada je uhapšen zbog falsifikovanja dokumenata. Osuđen je na čak 45 godina zatvora, ali je uspeo da se izvuče, tačnije da se provuče kroz iglene uši, pošto su optužbe na kraju odbačene.

Zbog ovog problema bio je nepodoban za služenje vojnog roka, iako je smatrao svojom obavezom da učestvuje u Vijetnamskom ratu. I danas tvrdi da se zbog toga u mladosti kao muškarac osećao “nepotpunim”.

Iz dosijea se izdvaja i slučaj iz 2002, kada je imao još jedan blizak susret s organima reda i zakona. Tada je u Malibuu uhapšen zbog vožnje pod dejstvom akohola, ali su nalazi pokazali da je bio pod uticajem droge koja se koristi za silovanje. Oštro je opovrgao insinuacije da ga je iko ikada silovao, ali je priznao da je opijat koristio iz “medicinskih razloga”.

To nije bio jedini slučaj da je došao u sukob sa zakonom. Kada su nevolje počele da se nižu, a depresija da uzima maha, prijavio se u centar za odvikavanje.

Ni na ljubavnom planu nije mu bilo dosadno – ženio se četiri puta, ima i dvoje dece. Sin Brouli (39) i ćerka Sofija (18) takođe se bave glumom. Svojevremeno se zabavljao i sa koleginicama Debrom Vinger i Viki Luis.

Nepopravljivi holivuski buntovnik

Nik Nolti je nekoliko puta bio proglašavan najpoželjnijim muškarcem sveta (na primer u anketi magazina “People” iz 1992). Iako bi mu danas malo ko dodelio tu titulu, bar znamo da su ga demoni koji su ga dugo mučili napokon napustili. Živi povučeno u Malibuu, u kući prepunoj knjiga i starih rukopisa. Većinu vremena provodi u dvorištu okružen zelenilom, daleko od glamura koji podrazumeva Holivud i sve što ima veze s njim.

Ipak, pre nekoliko godina mnogi su se uplašili da je ponovo dotakao dno. Naime, slavni glumac snimljen je na ulicama Filadelfije u staroj, otrcanoj odeći, izlizanim cipelama, sa dugom i neurednom bradom. Ubrzo je usledio objašnjenje – spremao se za ulogu. Fanovi su mogli da odahnu, uz konstataciju da tako to radi pravi profesionalac.

A u svojoj autobiografiji “Rebel: My Life Outside the Lines”, objavljenoj 2018, otkrio je detalje svog života pre nego što se proslavio i progovorio o raznim holivudskim tajnama.

Priznao je da je imao aferu sa Žaklin Bise dok su snimali “Dubinu”, da je svojevremeno jeo hranu za pse kako bi se uživeo u lik beskućnika, i da se zbog drame “Dobar lopov” drogirao osam nedelja ne bi li iskusio svakodnevicu heroinskog zavisnika. Uzimao je još neke slične supstance, među kojima su bili LSD i kokain, ali – ne zbog posla.

Bonus video:

Dok je obilazila manastirski kompleks, naišla je na drveni sto na kom su, potpuno nezaštićeni i bez ikakvog nadzora, stajali sveže povrće i domaća hrana. Pored njih nalazila se samo jedna mala, obična kutija predviđena za dobrovoljni novčani prilog.

Ono što je mladu Špankinju najviše šokiralo jeste činjenica da u blizini nije bilo apsolutno nikoga da kontroliše kupce. Nije bilo prodavca, nikakvih sigurnosnih kamera, niti bilo kakvog nadzora. Čitav sistem funkcionisao je isključivo na čistom poverenju i oslanjanju na ljudski obraz – posetioci uzimaju hranu koja im je potrebna, a u kutijicu ubacuju novca onoliko koliko mogu, žele ili smatraju da je prikladno.

“Nema kamera, samo čista vera u ljude!”

Ovakav vid poštenja i zajedništva duboko je dirnuo autorku snimka, koja nije krila svoje oduševljenje načinom na koji stvari ovde funkcionišu.

U videu koji se brzinom svetlosti proširio mrežama, emotivno je poručila:

– Ovo je neverovatno. Nema kamera, nema nikoga da vas kontroliše, samo čista vera u ljude. Zbog ovakvih stvari sam se zaljubila u Srbiju i ovaj narod.

Mreže se usijale: Stranci u čudu, domaći objašnjavaju da je to stara tradicija

Njeno video-otkriće izazvalo je ogromnu pažnju i usijalo sekciju sa komentarima u rekordnom roku. Dok su joj domaći korisnici u komentarima objašnjavali da je to česta praksa u ruralnim krajevima Srbije i u okolini svetinja gde se meštani oslanjaju na poštenje i tradiciju, brojni stranci su masovno delili snimak, fascinirani ovakvim nivoom socijalnog poverenja.

Ovaj mali, ali izuzetno snažan gest ispred manastirskih zidina poslužio je kao podsetnik da prave moralne vrednosti i dalje žive u narodu, daleko od dometa savremenih kamera i kontrolora.