in

Vuk Kostić o seriji “Porodica!”

Vuk Kostić, Foto: Printscreen/RTS

“Radnja serije dešava se 30. marta 2001. godine, a meni je Pljaka preminuo 9. marta. Čovek koji ima neke veoma stresne situacije kasnije nekako pokuša da ih potisne. Imao sam 21 godinu i nisam razmišljao ni o čemu drugom. Pogotovo što mi je 40 dana od odlaska oca rođeni brat Nestor, s kojim sam ceo život delio malu sobu od 12 kvadrata, otišao da plovi na prekookeanski brod. Znao sam i ja šta se dešava tada u državi, ali imao sam svoja posla” ističe Vuk.

Vuk Kostić
foto: Sonja Spasić

Pre tačno dvadeset godina politički događaji u tadašnjoj Jugoslaviji ispisali su stranice istorije koju je reditelj Bojan Vuletić pretočio u igranu seriju “Porodica”, u produkciji Fajerflaja.

U danu kada iščekujemo njenu poslednju, petu epizodu, prvi put ne moramo da se pitamo šta će se desiti, jer nam činjenice ne dozvoljavaju da budemo u neizvesnosti. Ali pažnju publike drži ne samo radnja već i sjajni glumci koji su je dočarali, a među kojima je i Vuk Kostić.

Serija Porodica
foto: Printscreen/RTS

U ekranizaciji hapšenja nekadašnjeg predsednika republike Slobodana Miloševića on igra Milorada Ulemeka Legiju, komandanta JSO, i odmah je pobrao simpatije publike. Nije prvi put da se Vuk nađe na mestu opasnog momka, ali je sada bilo reči o oživljavanju stvarnih događaja i ličnosti. Iako je to bliska istorija, glumac je se slabo seća. Dok je marta 2001. godine politika okupirala pažnju većine nas, glumcu je život priredio neke mnogo teže, a intimne trenutke.

Jeste li gledali sve epizode do sada i volite li da gledate seriju u kojoj igrate nasamo?

– Gledao sam, jer inače gledam kad mogu, ali nisam za tim lud. Sigurno bih pre bio na čamcu ili sa prijateljima u nekom provodu nego ispred televizora. A pošto sam živim, sam i gledam serije.

I kako vam se čini lik Legije u vašoj interpretaciji?

– Stvar je jasna. Sve smo se sa rediteljem Bojanom dogovorili pre pristanka kako ćemo da radimo, tako je i bilo. Igram čoveka koji se dvoumi, ima borbu u sebi između starog šefa, kojeg voli i kojem je privržen, i novih ljudi. Radi za državu, profesionalac je, a šta se posle tih događaja dešavalo u njegovom životu, to se nas u ovoj priči nije ticalo. Jasan je lik, hoću da kažem.

Serija Porodica
foto: Printscreen/RTS

Znači li to da vam je uloga legla?

– Bojan me je birao i nadam se da nisam razočarao. Rekao mi je da to moram ja da odigram i niko drugi. A snimali smo u uslovima koje bih nazvao postprvotalasni kada je reč o pandemiji. Bio je to prvi posao posle dva meseca lokdauna, pa je bilo i pomalo čudno snimati, iako sam to jedva čekao. I potpuno sam se predao poslu, kao i svaki put kad ga se uželim. A ja sam uvek željan da radim. Poštujem svoje slobodno vreme, volim da odem na more, pa se zaželim posla i onda dam najbolje od sebe, jer samo tako i umem. Vremena jesu teška, kriza je, besparica, razna čuda… Ali kad i drugi oko mene daju maksimum, to mi je dovoljno. Tako smo se ponašali svi tokom rada na “Porodici”. Svi su radili vrlo marljivo i video sam da im je veoma stalo. Impozantna je glumačka ekipa u seriji.

Jeste li zasmejavali jedni druge sa kostimima i maskama, recimo, i kako ste reagovali u dijalozima sa Borisom Isakovićem?

– Sa Borisom sam radio još svoj prvi film “Apsolutnih sto”. Imao je tada malo preko 30 godina. A posle smo snimili zajedno još nekoliko filmova zajedno. Uvek smo se lepo slagali, a i družili. Recimo, kada smo snimali “Krugove” Srdana Golubovića, blejali smo zajedno u hotelu na pauzama, bili smo soba do sobe. Odlazili smo u isto vreme na ručak i voleli da sedimo u kafani. Ovoga puta nam je trebalo nekoliko dana da se prezupčimo na nove uloge, a posle je sve išlo lako i bilo fenomenalno.

Serija Porodica
foto: Printscreen/RTS

Šta mislite o ekranizacije tako bliske istorije?

– Bilo je to mučno vreme. Mrzim te godine, stomak mi se prevrne kad čujem muziku iz odjavne špice. Ali to je željeni efekat reditelja, pogotovo za nas koji smo odrastali u tim godinama. Sankcije, ratovi, ljudi su ginuli, siromaštvo… Imao sam divno detinjstvo i hvala bogu da smo sve to preživeli, ali ne vezuju me lepe uspomene za devedesete godine. Osećao sam empatiju prema drugim ljudima. Pamtim kako su mi majka i otac imali platu po dve nemačke marke. Pre podne ih dobiju, a po podne za te pare ne možeš da kupiš ništa. Ipak, leta sam provodio na našoj maloj jedrilici od šest i po metara i bio sam nekako zaštićen. Išao sam i na duga zimovanja, upražnjavao sve aktivnosti koje je i moj ćale voleo.

Pogotovo vas za mart 2001. ne vežu nimalo prijatna sećanja.

– Radnja serije dešava se 30. marta 2001. godine, a meni je Pljaka preminuo 9. marta. Čovek koji ima neke veoma stresne situacije kasnije nekako pokuša da ih potisne. Imao sam 21 godinu i nisam razmišljao ni o čemu drugom. Pogotovo što mi je 40 dana od odlaska oca rođeni brat Nestor, s kojim sam ceo život delio malu sobu od 12 kvadrata, otišao da plovi na prekookeanski brod. Znao sam i ja šta se dešava tada u državi, ali imao sam svoja posla.

Vuk Kostić
foto: Prinscreen/youtube

Kaskader je bio neophodan

– Jedva sam stajao na nogama.

U odjavnoj špici serije piše da ste imali dublera.

– Da, i to za scenu u kojoj trčim. Ali tih dana nisam mogao da pređem pedeset metara, a da se ne zadišem i jedva sam stajao na nogama, a ne da potrčim. Samo što sam se oporavio od preležanog koronavirusa. Nisam mogao da se zamaram.

(Espreso / Kurir)