in

„Da li znaš kako je to kada te neko guši jastukom? Kad pocepa odeću na tebi? JA ZNAM“

-Trpela sam jer mi je strah toliko ušao u kosti da nisam znala kako bih živela bez osećaja istog. Trpela sam toliko da sam zarad tog osećaja bila spremna da se odreknem svega i svih, što mi je u tom momentu i polazilo za rukom.

-Trpela sam jer sam psihički toliko bila utučena da sam se osećala bedno, ništavno, poniženo i ubeđeno da je taj neko najbolje što imam u životu i da to ne smem da izgubim. Da je nešto najviše što u životu mogu da dostignem.

-Trpela sam jer mi je jedan lep gest bio važniji od desetine onih užašnih i okrutnih.

-Trpela sam jer je trpeti zlostavljanje u tom trenutku bio moj svakodnevni i normalan život.

-Trpela sam jer su neki ljudi prisustvovali tome i nisu učinili ništa!

-Trpela sam jer sam se ja osećala krivom i odgovornom za sve što mi se dešava!

-Trpela sam jer sam stalno slušala „neću više“.

-Trpela sam jer sam mislila da će proći.

-Trpela sam jer…

-Trplea sam jer..

-Trpela sam jer..

Sada ću ja vas gospodo draga koja postavljate ovo čuveno pitanje k’o iz topa, te nalazite opravdanja za počinioce pitati nešto:

– Da li znate kako je to kada svaka fizička bol prestane da bude bol? Kada vam to postane svakodnevica, kada na svaki udarac zaboravite ali psihu ne možete da držite pod kontrolom i sa istom ne možete da se izborite? Kada svaka modrica zaceli, ali ste vi toliko polomljeni da ne znate odakle da krenete i kako uopšte da se sastavite?

-Da li znate kakav je osećaj živeti sa osobom kojoj je najgore reći istinu, pa nešto prećutkujete ili strah iz vas automatski izgovara „bele laži“ ali ćete i tada svakako biti krivi? I ovde se sve svodi na opciju da od dva zla odaberete manje.

-Da li znate kako je to kada vam neko od koga se bojite meri otkucaje srca čak i kada govorite istinu? Da, logično, od tog istog straha srce ne možete zadržati da ne iskoči iz grudi ali i tada ste KRIVI! – do pre godinu dana sam na pitanje „da li lažeš?“ i dalje imala tu reakciju.

-Da li znate kako je to kada treće lice posmatra kako vas neko udara dok ležite na podu ali ne uradi ništa?

-Da li znate kako je to kada vezanih ruku provedete koji sat?

-Da li ste ikada osetili toliku nemoć, strah, poniženje, osećaj oduzete časti i ličnosti da ste pokušali sebi da oduzmete život?

-Da li znate kako je to kada stalno morate nekome da se pravdate?

-Da li znate kako je to da smete da izlazite samo tamo gde vam je to dozvoljeno, viđate samo ljude koje vam je dozvoljeno da viđate i da se morate vratiti u roku od odmah ako vam se tako kaže – inače će vas sačekati zaključana vrata pa vi, vidite šta ćete?

-Da li znate kako je to kada vam je potreban razgovor ali nemate sa kime da popričate, neko vas je izolovao od svega i svih i kažnjava vas ćutanjem. A i ukoliko vam padne na pamet da bilo šta kažete, verujte mi, ubrzo biste se pokajali.

-Da li znate kako je to kada vas neko ucenjuje stvarima na koje vas je on sam u bukvalnom smislu naterao? A sve u cilju da ga sutra ne bi ostavili..

-Da li znate kakav je osećaj kada neko pocepa bar i deo odeće na vama?

-Da li znate kako je to kada vam neko baca stvari kroz prozor?

-Da li znate kako je to kada vas neko udari da se ne poznaje ali toliko boli da jedva možete da sedite?

-Da li znate kako je to kada vas neko guši jastukom, a pre toga ste to videli samo u filmovima?

-Da li znate kako je to bojati se za sopstveni život dok vas je sa druge strane i briga šta će vam se dogoditi jer samo želite da prestane, ali ste navikli? Kontradiktosnost – zar ne?

– Da li znate kako je to kada se nakon svega i dalje cimnete kada neko krene rukom ka vama?

-Da li znate kako je to da vam se i nakon odlaska od te osobe, ista godinama pričinjava tako što vas „čeka“ ispred zgrade, pa vas u povratku iz prodavnice nešto samo saseče u stomaku i ukopa vas da ne možete ni korak dalje?

-Da li znate kako je to pretvarati se da je drugačije, da je bolje, jer ne smete i ne možete iskriviti tu iluziju koja vas obmanjuje?

Ovako mogu nastaviti u nedogled i na svako moje pitanje vaš odgovor će biti NE! Moj i odgovor nekolicine njih je DA, APSOLUTNO ZNAM KAKO JE! A verujte mi, u nastavku bi se našla neka mnogo gora, još neprijatnija i neuporediva pitanja sa gorenavedenim. Neka od kojih bi se i vi naježili.

Pre nego što se začudite ili postavite neko slično pitanje, pokušajte da razumete. Ne tražite razloge, samo razumite, ili se bar potrudite da razumete. Ukoliko ste uspeli da se oduprete tome, svaka čast! Ali.. nije svako jak kao vi.

Ja nisam bila. Nisam prijavila. Ćutala sam i o ovome progovorila tek nakon određenog perioda. Bojala sam se reakcije, osude, osećala sam krivicu, osećala sam sramotu iako sam sa svojom porodicom imala uvek otvoren odnos. Ovime nisam imala srca da ih povredim i tu sam pogrešila, trebala sam. Trebala sam jer ih time ne bih povredila već bih pomogla kako sebi, tako i njima.

Ne znam da li ste zaista svesni, ali ovo će neki meni bliski ljudi saznati tek sada na ovaj način i izvinjavam im se zbog toga..

Pre nego pomislite da izustite bilo šta – zamislite se. Na našem mestu sutra može biti vaša ćerka, sestra, prijateljica, tetka, sestričina, majka, komšinica, poznanica. Na našem mestu sutra može biti i bilo koji muškarac!

Pre nego izustite bilo šta – zapitajte se. Možda upravo neko vaš prolazi kroz isto, a da vi ni ne znate ili se čak pravite da ne znate! (i u tom slučaju SRAM VAS BILO)

A ja.. ja se odavno više ne bojim. I znate šta još? Više ne posećujem ni psihologa.

Danas sam mlada, uspešna i ZAISTA voljena žena koja svakodnevno raste i niže uspehe. Uskoro diplomirani inženjer, suvlasnik firme koja je svakim danom sve uspešnija i neko ko je sebi stvorio i ostvario toliko toga za šta sam nekada mislila da je nedostižno i nemoguće.

Onom ko se u ovome pronađe, ukoliko je za to uopšte takva ličnost i sposobna, želim da poručim samo jedno – VIŠE SE NE BOJIM I NE MOŽEŠ MI NIŠTA. Štaviše skoro sam imala tu „čast“ da ga sretnem i napokon ništa ne osetim. Niti ljutnju, niti mržnju, niti bes.. osetila sam samo to koliko sam sigurna u sebe, ponosna na ono ko sam danas, gde sam i šta sve zapravo mogu. A kada ne osećate ništa – to znači da je kraj i da ste vi pobednik!

Hvala svakoj osobi koja je stala uz mene, hvala svakome ko me je razumeo, svima vama koji ste me pustili nazad u svoje živote bez kompromisa i bili lek pomoću kog sam zacelila i postala ono što sam danas.

Najviše, hvala meni – što se nisam dala, što nisam izdala samu sebe, što sam pokazala sebi koliki sam borac, koji ide i van svojih granica. Hvala meni što sam počela neizmerno da volim i cenim sebe i ono što jesam!

Jedna devojka koja je mogla da me razume iz razloga što je, na žalost, prošla kroz slične stvari naučila me je jednu lepu rečenicu koja mi je neopisivo pomogla i zauvek ću se držite nje.. „Nisam ja sebe na ulici našla!“

Uspela sam i ti ćeš uspeti! Nisi kriva, biti žrtva nije sramota, sramota je opravdavati nečiju monstruoznost i koristiti se istom nad slabijima. Šta god uradila niko nema prava da ti naudi! Izbori se i zapamti – NISI SAMA“, napisala je ova mlada žena.

Zena