in

Nije dobro da svom detetu budete najbolji drugar ili drugarica

Kada čovek postane roditelj, svakoga dana uči novu lekciju – jedna od njih vezana je za želju i ideju nekih roditelja da svom detetu budu najbolji drugari ili prijatelji.

„Tokom svog rada s decom, kako u vaspitno-obrazovnim ustanovama u ulozi profesorke tako i na radionicama izvan toga, a samim tim i kontakata s roditeljima, primetila sam nekoliko različitih grupa roditelja. Međutim, jedni su se posebno izdvajali – oni koji su svom silom svojoj deci želeli da budu prijatelji, a ne roditelji“, piše za Zadovolja.hr psihološkinja Tatjana Barat.

Ona dalje kaže da u psihologiji postoje četiri stila roditeljstva: autoritarni, autoritativni, indiferentan i permisivan.

Autoritarni je strogi stil vaspitanja u kojem roditelj postavlja veoma velika očekivanja i zahteve pred svoje dete i uvek kontroliše i nadzire dete, postavlja stroga pravila i kažnjava.

Autoritativni stil smatra se najboljim jer kombinuje čvrstu roditeljsku kontrolu i emocionalnu toplinu.
Roditelji postavljaju zahteve i očekivanja koja su primerena uzrastu deteta, sprovode nadzor i imaju čvrstu kontrolu nad detetovim nepoželjnim obrascima ponašanja, ali mu istovremeno pružaju i veliku ljubav te osećaj sigurnosti.

U indiferentnom stilu, koji se naziva i zanemarujućim, roditelj je hladan, nezainteresovan za detetova interesovanja, njegove prijatelje, ocene…

Četvrti je ujedno onaj stil za kojim posežu roditelji koji bi svome detetu želeli da budu prijatelji, a naziva se permisivnim, odnosno popustljivim. U takvom odnosu ima mnogo topline i ljubavi, ali nema kontrole.

Zašto roditelji žele da budu prijatelji svojoj deci?

Upravo taj popustljivi stil čest je kod osoba koja su čvrsto odlučile da neće biti poput svojih roditelja koji su se ponašali autoritarno, hladno i strogo. U tom odnosu iz njihova detinjstva bio je prisutan strah, nisu se mogli obratiti roditeljima (ili jednom od njih) kada bi imali određeni problem; nisu im se mogli obratiti za razgovor o zaljubljenosti, seksualnosti, strahu, izboru željene škole…

Baš zato sada čine sve što je u njihovoj moći da se njihovu detetu ne bi dogodilo isto. Zato na svoje dete takav roditelj gleda kao na prijatelja. Međutim, događa se ono što roditelji ne bi želeli gledajući dugoročno – deca s godinama postaju nesigurna, nesnalažljiva, agresivna kada se njihova želja odmah ne ispuni, nemaju samokontrolu

Prve naznake takvog ponašanja mogu se pojaviti već i ranom detinjstvu, počevši od tantruma u prodavnici pa sve do toga da odbija pospremati igračke i oglušuje se na sve vaše rečenice.

Kako vreme prolazi, to će sve više dolaziti do izražaja.

Recimo da dete od 13 godina redovno odlazi na igru kod komšije vršnjaka. Međutim, nikada se ne vraća kući u onoliko sati u koliko ste mu rekli. Uvek ga morate zvati ili ići po njega, iako samo mora da pređe ulicu.

Zašto bi vas dete poslušalo ako ste mu vi prijatelj? Slušate li vi naredbe svojih prijatelja? Kako se osećate kada vam neko koga smatrate prijateljem kaže da nešto baš morate učiniti? Baš tada osećate otpor prema toj ideji, pogotovo ako vam ne ide u prilog, zar ne?

Tako je i s detetom.

Granicama ne kažnjavate dete, njima mu pomažete

U prijateljstva se ulazi dobrovoljno. Niko ne može prisiliti dve osobe da budu prijatelji ako oni to ne žele ili ako to želi samo jedna strana. Takav odnos nikada ne može uspeti.

Dete nije od vas tražilo da mu budete prijatelj. Niste rodili svog prijatelja, nego svoje dete. Roditeljska uloga je voditi dete kroz život i pripremiti ga za sve ono što ga čeka, i ono lepo i ono manje lepo.

I upravo je tu ključno postavljanje granica. Granicama ne kažnjavate dijete nego mu pomažete. Dete mora znati šta se sme, a šta ne sme, bilo da se radi o ponašanju kod kuće ili učenju obrazaca ponašanja u javnosti u interakciji s drugim ljudima. Postavljanje granica je najbolje što možete uraditi za svoje dete.

Foto: Shutterstock

Svakako, morate mu dati i do znanja da ste uvek tu za njega. Ono treba znati da postoje pravila, ali i da vam se može obratiti u vezi sa bilo čim. Razvijte odnos u kojem neće postojati strah. Dete treba da zna da ste vi njegova sigurna luka, ali i da pravila koja ste formirali postoje zato da bi se poštovala.

Jasna pravila u kombinaciji s prisutnošću, poverenjem i emocionalnom podrškom jeste recept za ono što je svakom detetu potrebno kako bi izraslo u sigurnu osobu koja je u stanju da se nosi sa svim izazovima života.

BONUS VIDEO:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram